Тражим сунце међу облацима…

Томислав Душановић Катинац
$
Тражим сунце међу облацима,
Тражим светло у нестварној тмини,
Хоћу светло међ` нежним свицима,
Јер ме све то на мах срећним чини.

Плаветнило изнад нашиш глава
Илузија бескраја и среће…
Источиште к`о вулканска лава
Кад судбине у трен изокреће…

Тражим сунце међу облацима,
Плаветнило изнад наших глава,
Ненадано к`о тихана плима
У мени си бескрајна поплава!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Док месец израња у пурпур вечерњи…

Томислав Душановић Катинац
ДГ
*
Док месец израња у пурпур вечерњи
И Дунав лагано лабудове њише
Негде далеко, мени непознато
Твој поглед нестаје…
Криомице гледам твоје брижно лице
Сплетене ти прсте и стегнуте усне
И нека ме сета на час обузима

Некакви дамари као капи кише
К`о далеки крици уплашене птице
У мени се стане…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину
Раскош твоје душе
Уздрхтало тело…

Нагло се тргнем
Као да ми сване
К`о да није вече…

Загледам Дунав, а он мирно тече
Лабудова јато к`о да је уснуло
Месец већ урања у дубине воде
Ја у твоје очи
У дубину душе…

Дамари и даље као капи кише
Добују у мени
И опет се враћам твоме брижном лицу
Урањам у очи
У дубину душе…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Дођи у освит када згасну звезде

Томислав Душановић Катинац

  •                               *    *   *
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Кад се горобиље окупа у роси
  • Озарена лица у прозрачном велу
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Са жаром дечака седамнаестих лета
  • С трептајем у души младога сањара
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Можда само сан си или сновиђење
  • За видање рана расцепљене душе
  • Под луниним зраком кроз распукло небо
  • Можда само сан си или сновиђење
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Можда само сан си или сновиђење
  •  
  •  
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Кад те видим насмејану милу ведру*

Томислав Душановић Катинац

*

Кад те видим насмејану милу ведру
Са широком зеном к`о кладенац бистри
У мени се прене нека жеља силна
Жеља силна чиста и тако умилна
И све тиња Па заискри

Чекам да ноћ дође па да сањам
Па да волим кол`ко хоћу до свитања
Па да цикнем у цик зоре од лепоте
У цик зоре сам за себе без хитања

Кад ти видим очи бистре и дубоке
Утонем у понор лепоте и страсти
А из главе прхне успавана птица
Успавана птица нема и без лица
И све кружи неће пасти

Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена
Такнем лице усне очи и све драго
И све драго што постаје део мене
Моја зена

Кад те видим насмејану милу ведру
Чекам да ноћ дође па да сањам
Кад ти видим очи бистре и дубоке
Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена

*Ова је песма драга мени драгој особи па нека данас све жене света осете њену драж!

Објављено под Uncategorized | Означено са | 2 коментара

Узалуд је зовем

Томислав Душановић Катинац

Узалуд је зовем
Будим се.
По навици одмах за телефон
Да јој пожелим леп дан,
Да јој пошаљем прегршт сунца,
Јутарњу росу,
Или испричам сан!

Покушавам да срочим лепу поруку:
Како сам је уснио по снегу босу…
Како хвата пахуље у лету…
Како сам јој тихано мрсио косу…
Како сам… како сам… како сам…

Знам.
Одмахнуће главом и рећи,
Пусти лудака, бунца!
Не зна друго, него да сања…

Онда покушам да у том сплету
Њеног пркоса и мојих надања
Пронађем себе.

Узалуд.
Узалуд јој пишем…
Узалуд је зовем…
Све је узалуд!

Знам.
Прочитаће ово без имало сете,
Окренути лист и у себи рећи,
Пусти га, као да је луд…
Изиграва дете!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Пролазе дани, нечујно, тихо

Томислав Душановић Катинац

Дубравки

Пролазе дани нечујно, тихо.
Некако празни.
Ја себи далек и јако стран…
Жестока страст можда ме казни
Што за њу живим сваки дан
К`о да је задњи…
Што у њој видим скривене чари,
Радост и тугу…
Понекад сету и бол у души…
А она за ме баш не мари,
К`о да ми живот хоће да сруши!
Можда ја нисам по њеној мери?!
Можда сам празан, можда прост!?
Отварам душу ко рајске двери
Да у њој буде вечити гост!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

У Фаркаждину

Томислав Душановић Катинац

У Фаркаждину

– Она још спава?- трже ме глас њене пријатељице.
– Да!- рекох без сувишних објашњења.
– Бога ми…- додала је и продужила пространим двориштем.
Изгледа да сам први устао. Вероватно су њихове викендашке навике другачије, а очигледно је да су они овде своји на своме. Сетио сам се њиховог синоћњег разговора и закључио да имају некакав прећутни договор око поделе посла. Ја сам уљез који ће се, или уклопити у њихов ритам, или неће знати шта ће са собом.
-Добро јутро, и ти устао?!- лењо се протежући на јутарњем сунцу, поздрави ме њен друг.- А она?!- додаде знатижељно.
-Спава. – кратко одговорих и отпоздравих.
-Сад ће кафица, ево, Маја приставила воду! Моја жена.- појаснио је за сваки случај.
Недуго затим, Маја се појавила на пространој тераси, уз кратко „добро јутро“ спустила послужавник са кафом на сто, села и запалила цигарету. Нагло се тргла и без речи ми пружила кутију.
-Хвала, – рекао сам, – не пушим!
Седели смо и ћутали. Маја је гледала негде преко суседних кровова и равномерно повлачила дим и правила колутове који су се разливали кроз чист и свеж пролећни зрак.
Бранко је пертлао блатњаве патике и повремено, кажипрстом, чачкао некакве флекице са, мало подеране, памучне тренерке.
-Она још није устала?- као за себе рече Маја. – А куд нестаде Борка?!
– Малопре оде низ двориште, – рекох.
-Како си ти спавао?- гледајући ме право у очи, упита Бранко.- Овде је добро за спавање, само мене нешто жигало у нози, биће кише.- додао је не чекајући мој одговор. А није му ни био потребан, више је желео да прекине тишину.
Маја је упорно ћутала. Осећао сам се јако нелагодно. Имао сам утисак да ме игнорише, да јој смета моје присуство, да мисли да ће од данас морати да другарицу дели са мном… Тишина је постала неподношљива када је Бранко устао и без речи се удаљио.
Ништа нисам знао о њима. Чак, ни када сам долазио, нисам знао да су ту. Свеједно, Мајин, помало апатичан поглед ме је паралисао, убијао сваку жељу за разговором. „Сигурно мисли да нисам прилика за њену другарицу,“ – вртео сам по глави. Нехотице сам загледао свој одраз у оближњем прозорском окну и инстиктивно загладио , помало немирну, косу. Никада нисам водио бесмислене и усиљене разговоре, повлачио сам се у себе и препуштао се свом унутрашњем свету. Зато сам наставио да ћутим.
-Буди је, шта си јој радио!?- однекуд се појави Борка. – Успавана лепотица ће остати без кафе! – као за себе додаде и са хрпом зелениша у рукама нестаде у оближња врата.
Није требало да је будим, скоро истог трена је као тихи лахор дотакла моје раме и спустила се на столицу између Маје и мене.
-Кол`ко је то сати?- посегла је за телефоном који је стајао на столу, протрљала очи и додала – Није могуће!
– Борка се силно забринула за тебе,- рекао сам – јави јој се да види да си читава и безбедна.
У исти час, као да је неко руком спустио, поред нас се створи жена средњих година. Њена појава ме није уплашила већ ме је јако збунила. Јесте кућа огромна али синоћ нас је било само петоро.
– Милена, моја сестра! Нисам ја најгора! – са смешком је представила „успавана лепотица“.
Касније, када смо остали сами, објаснила ми је да је сестра отишла на спавање када је чула да ћу доћи. -Нема она ништа против тебе, -рекла је пољубивши ме – само је у почетку мало несигурна, пред новим лицима се одмах повлачи у себе.
– А синоћ се повукла у собу! – насмејао сам се.
– Устала је пре свих и седела у соби, ето, видиш каква је! Не брини, кад те боље упозна најеб`о си!
– Опа, ал` мала псује…
– Извини, излетело ми!- сневеселила се и хитро ме загрлила и припила се уз мене.
Дан је био ведар и топао. Прави пролећни. Велика кућа и окућница су у ово време тражили доста вредних руку. Требало је покосити траву, окопати и расадити цвеће, покупити суве гранчице од раног орезивања воћки… Прање прозора, пајање прашине, ветрење постељине… За ленчарење није баш било времена. Покушавао сам да се уклопим, да и ја нешто радим. Маји и Милени нисам ни покушавао да се приближим. Имао сам утисак да би истог трена окренуле леђа и правиле се да ме не виде. А остали су ме откачињалчи веома просто: „Нека, седи!“
Њено сам лепршање пространим двориштем помно пратио. Нисам је испуштао из вида. Знала је она то и зато је користила сваку прилику да ми пошаље пољубац уз заводнички смешак.
Била је срећна. Задовољна. Блистала је на пролећном сунцу. Као да је страховала од мог недоласка па се одједном опустила. Знао сам колико јој ово значи и колико јој је снаге требало да ме уведе у круг својих пријатеља, да ме упозна са рођеном сестром.
То је била потврда нашег односа. Био сам јој захвалан, наравно, једнако срећан и задовољан као она. И зато сам користио сваки начин да јој дам до знања колико ми значи, колико је ушла у мој крвоток, у сваку моју пору, у сваки кутак моје душе.
Ужурбано ми приђе Бранко, и онако ознојен, помало блатњав, театрално, скоро шапатом рече, – Сад ћемо ми, за сат- два, да идемо! Нас четворо…- и потапша ме значајно по рамену.
Ко зна шта се вртело у њиховим главама, какве су они сценарије правили. Много је просто мислити у име другог. Имао сам утисак да на нас гледају као на децу и да се силно боре за срећу своје другарице. Јутрос ме је Борка тако жестоко забола лактом у ребра, да би, највероватније, потврдила своју једноставну констатацију: „Баш сте пар!“
„Џаба мени пар ако останем без ребара!“-болно сам рекао у себи. А, руку на срце, пуно ми је годило то што је рекла и надао сам се да ће ми помоћи код Маје и Милене, да ме не игноришу до краја. За Бранка нисам бринуо, био је простодушан, благонаклон и мушки солидаран.
Из опуштеног ленчарења нагло ме трже чудан прасак и шкрипа поред кошијске ограде. Радознало сам кренуо у том правцу. С друге стране ограде, у гомили грања, ваљушкао се времешни старац, покушавајући да устане.
– Шта би, чича? Да ти помогнем?- упитах.
-Та, јеб`о га отац, `тео сам мало да расклоним… та преварило ме!- отресајући изношену одећу, усправи се кошчати, зарастао у проређене чуперке косе и пет- шест дана не бријане браде, комшија Жива. Синоћ га је неко поменуо.
Није пропуштао прилику да види ко долази у ову кућу, шта се ради. А онда би, првом приликом, на клупици пред капијом, са првим комшијом који наиђе распредао приче које је стварала његова уобразиља.
-А ти си касно дош`о!- упита радознало ме загледајући. – Вид`о сам, мала пошла пред тебе… Ниси досаде био овденак, а?
-Мала ми је сестра! – рекох.
-А мора да ти је и она велика сестра!- шеретски додаде Жива. –Њи` две су рођене сестре. А ова мала, аууу, опасница… Та, зајебала век!
-Kaaфaaa!- одјекну глас са терасе. – Чича, зову ме, извини! – оставих га док је гледао за мном полуотворених уста и обешеног носа.
На тераси није било кафе, није било никога. Неко је само хтео да ме извуче из Живиних смарачких канџи.
Док сам шарао погледом околишем, дружина је већ убацивала своје ствари у Бранков аутомобил. Мала је отварала масивну металну капију.
-Играш ли лото?- упита ме Борка у пролазу и додаде – Немој више, добио си седмицу!
-Премија, брале! – потапша ме Бранко по леђима!
Сунце је већ клонуло западу када се мала јави на телефон који је упорно звонио.
-Питаћу га. – рекла је. –Знам!
– Нису нормални!- обратила ми се. – Чекају нас у „Сидру“!
На брзину смо се спремили, позатварали прозоре и врата и истерали аутомобил пред капију. На својој, изглачаној клупици, седео је Жива. Подаље још неколико комшија. Мала ме је изненада и нагло загрлила уз дуги, дуги пољубац.
-Е, сад ће имати тему до следећег викенда, нека их!- шеретски се насмејала, весело им махнула и села у аутомобил.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар