Повратак

Томислав Душановић Катинац

Повратак

Враћам се опет на путеве знане
Призивам Птицу и гнушам се Змија
Седмо ребро вадим и дељем га смерно
Напуштам Перило помутим Кладенац
Бришем речи Земља Пелин и Чемерно

Бачено семе у времену клија
И спокојан сам када ми осване
Уместо главе оплођена Жена
Раскошна и ведра к`о најдубља Зена

П.С. Дуго ме није било.Нове животне околности. Срећом, има интрнета и под Сувом Планином.

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Тражим сунце међу облацима…

Томислав Душановић Катинац
$
Тражим сунце међу облацима,
Тражим светло у нестварној тмини,
Хоћу светло међ` нежним свицима,
Јер ме све то на мах срећним чини.

Плаветнило изнад нашиш глава
Илузија бескраја и среће…
Источиште к`о вулканска лава
Кад судбине у трен изокреће…

Тражим сунце међу облацима,
Плаветнило изнад наших глава,
Ненадано к`о тихана плима
У мени си бескрајна поплава!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Док месец израња у пурпур вечерњи…

Томислав Душановић Катинац

*
Док месец израња у пурпур вечерњи
И Дунав лагано лабудове њише
Негде далеко, мени непознато
Твој поглед нестаје…
Криомице гледам твоје брижно лице
Сплетене ти прсте и стегнуте усне
И нека ме сета на час обузима

Некакви дамари као капи кише
К`о далеки крици уплашене птице
У мени се стане…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину
Раскош твоје душе
Уздрхтало тело…

Нагло се тргнем
Као да ми сване
К`о да није вече…

Загледам Дунав, а он мирно тече
Лабудова јато к`о да је уснуло
Месец већ урања у дубине воде
Ја у твоје очи
У дубину душе…

Дамари и даље као капи кише
Добују у мени
И опет се враћам твоме брижном лицу
Урањам у очи
У дубину душе…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Дођи у освит када згасну звезде

Томислав Душановић Катинац

  •                               *    *   *
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Кад се горобиље окупа у роси
  • Озарена лица у прозрачном велу
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Са жаром дечака седамнаестих лета
  • С трептајем у души младога сањара
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Можда само сан си или сновиђење
  • За видање рана расцепљене душе
  • Под луниним зраком кроз распукло небо
  • Можда само сан си или сновиђење
  • Дођи у освит када згасну звезде
  • Чекам те у горју под јасиком белом
  • Можда само сан си или сновиђење
  •  
  •  
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Кад те видим насмејану милу ведру*

Томислав Душановић Катинац

*

Кад те видим насмејану милу ведру
Са широком зеном к`о кладенац бистри
У мени се прене нека жеља силна
Жеља силна чиста и тако умилна
И све тиња Па заискри

Чекам да ноћ дође па да сањам
Па да волим кол`ко хоћу до свитања
Па да цикнем у цик зоре од лепоте
У цик зоре сам за себе без хитања

Кад ти видим очи бистре и дубоке
Утонем у понор лепоте и страсти
А из главе прхне успавана птица
Успавана птица нема и без лица
И све кружи неће пасти

Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена
Такнем лице усне очи и све драго
И све драго што постаје део мене
Моја зена

Кад те видим насмејану милу ведру
Чекам да ноћ дође па да сањам
Кад ти видим очи бистре и дубоке
Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена

*Ова је песма драга мени драгој особи па нека данас све жене света осете њену драж!

Објављено под Uncategorized | Означено са | 2 коментара

Узалуд је зовем

Томислав Душановић Катинац

Узалуд је зовем
Будим се.
По навици одмах за телефон
Да јој пожелим леп дан,
Да јој пошаљем прегршт сунца,
Јутарњу росу,
Или испричам сан!

Покушавам да срочим лепу поруку:
Како сам је уснио по снегу босу…
Како хвата пахуље у лету…
Како сам јој тихано мрсио косу…
Како сам… како сам… како сам…

Знам.
Одмахнуће главом и рећи,
Пусти лудака, бунца!
Не зна друго, него да сања…

Онда покушам да у том сплету
Њеног пркоса и мојих надања
Пронађем себе.

Узалуд.
Узалуд јој пишем…
Узалуд је зовем…
Све је узалуд!

Знам.
Прочитаће ово без имало сете,
Окренути лист и у себи рећи,
Пусти га, као да је луд…
Изиграва дете!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Пролазе дани, нечујно, тихо

Томислав Душановић Катинац

$

Пролазе дани нечујно, тихо.
Некако празни.
Ја себи далек и јако стран…
Жестока страст можда ме казни
Што за њу живим сваки дан
К`о да је задњи…
Што у њој видим скривене чари,
Радост и тугу…
Понекад сету и бол у души…
А она за ме баш не мари,
К`о да ми живот хоће да сруши!
Можда ја нисам по њеној мери?!
Можда сам празан, можда прост!?
Отварам душу ко рајске двери
Да у њој буде вечити гост!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар