Пролазе дани, нечујно, тихо

Томислав Душановић Катинац

Дубравки

Пролазе дани нечујно, тихо.
Некако празни.
Ја себи далек и јако стран…
Жестока страст можда ме казни
Што за њу живим сваки дан
К`о да је задњи…
Што у њој видим скривене чари,
Радост и тугу…
Понекад сету и бол у души…
А она за ме баш не мари,
К`о да ми живот хоће да сруши!
Можда ја нисам по њеној мери?!
Можда сам празан, можда прост!?
Отварам душу ко рајске двери
Да у њој буде вечити гост!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

У Фаркаждину

Томислав Душановић Катинац

У Фаркаждину

– Она још спава?- трже ме глас њене пријатељице.
– Да!- рекох без сувишних објашњења.
– Бога ми…- додала је и продужила пространим двориштем.
Изгледа да сам први устао. Вероватно су њихове викендашке навике другачије, а очигледно је да су они овде своји на своме. Сетио сам се њиховог синоћњег разговора и закључио да имају некакав прећутни договор око поделе посла. Ја сам уљез који ће се, или уклопити у њихов ритам, или неће знати шта ће са собом.
-Добро јутро, и ти устао?!- лењо се протежући на јутарњем сунцу, поздрави ме њен друг.- А она?!- додаде знатижељно.
-Спава. – кратко одговорих и отпоздравих.
-Сад ће кафица, ево, Маја приставила воду! Моја жена.- појаснио је за сваки случај.
Недуго затим, Маја се појавила на пространој тераси, уз кратко „добро јутро“ спустила послужавник са кафом на сто, села и запалила цигарету. Нагло се тргла и без речи ми пружила кутију.
-Хвала, – рекао сам, – не пушим!
Седели смо и ћутали. Маја је гледала негде преко суседних кровова и равномерно повлачила дим и правила колутове који су се разливали кроз чист и свеж пролећни зрак.
Бранко је пертлао блатњаве патике и повремено, кажипрстом, чачкао некакве флекице са, мало подеране, памучне тренерке.
-Она још није устала?- као за себе рече Маја. – А куд нестаде Борка?!
– Малопре оде низ двориште, – рекох.
-Како си ти спавао?- гледајући ме право у очи, упита Бранко.- Овде је добро за спавање, само мене нешто жигало у нози, биће кише.- додао је не чекајући мој одговор. А није му ни био потребан, више је желео да прекине тишину.
Маја је упорно ћутала. Осећао сам се јако нелагодно. Имао сам утисак да ме игнорише, да јој смета моје присуство, да мисли да ће од данас морати да другарицу дели са мном… Тишина је постала неподношљива када је Бранко устао и без речи се удаљио.
Ништа нисам знао о њима. Чак, ни када сам долазио, нисам знао да су ту. Свеједно, Мајин, помало апатичан поглед ме је паралисао, убијао сваку жељу за разговором. „Сигурно мисли да нисам прилика за њену другарицу,“ – вртео сам по глави. Нехотице сам загледао свој одраз у оближњем прозорском окну и инстиктивно загладио , помало немирну, косу. Никада нисам водио бесмислене и усиљене разговоре, повлачио сам се у себе и препуштао се свом унутрашњем свету. Зато сам наставио да ћутим.
-Буди је, шта си јој радио!?- однекуд се појави Борка. – Успавана лепотица ће остати без кафе! – као за себе додаде и са хрпом зелениша у рукама нестаде у оближња врата.
Није требало да је будим, скоро истог трена је као тихи лахор дотакла моје раме и спустила се на столицу између Маје и мене.
-Кол`ко је то сати?- посегла је за телефоном који је стајао на столу, протрљала очи и додала – Није могуће!
– Борка се силно забринула за тебе,- рекао сам – јави јој се да види да си читава и безбедна.
У исти час, као да је неко руком спустио, поред нас се створи жена средњих година. Њена појава ме није уплашила већ ме је јако збунила. Јесте кућа огромна али синоћ нас је било само петоро.
– Милена, моја сестра! Нисам ја најгора! – са смешком је представила „успавана лепотица“.
Касније, када смо остали сами, објаснила ми је да је сестра отишла на спавање када је чула да ћу доћи. -Нема она ништа против тебе, -рекла је пољубивши ме – само је у почетку мало несигурна, пред новим лицима се одмах повлачи у себе.
– А синоћ се повукла у собу! – насмејао сам се.
– Устала је пре свих и седела у соби, ето, видиш каква је! Не брини, кад те боље упозна најеб`о си!
– Опа, ал` мала псује…
– Извини, излетело ми!- сневеселила се и хитро ме загрлила и припила се уз мене.
Дан је био ведар и топао. Прави пролећни. Велика кућа и окућница су у ово време тражили доста вредних руку. Требало је покосити траву, окопати и расадити цвеће, покупити суве гранчице од раног орезивања воћки… Прање прозора, пајање прашине, ветрење постељине… За ленчарење није баш било времена. Покушавао сам да се уклопим, да и ја нешто радим. Маји и Милени нисам ни покушавао да се приближим. Имао сам утисак да би истог трена окренуле леђа и правиле се да ме не виде. А остали су ме откачињалчи веома просто: „Нека, седи!“
Њено сам лепршање пространим двориштем помно пратио. Нисам је испуштао из вида. Знала је она то и зато је користила сваку прилику да ми пошаље пољубац уз заводнички смешак.
Била је срећна. Задовољна. Блистала је на пролећном сунцу. Као да је страховала од мог недоласка па се одједном опустила. Знао сам колико јој ово значи и колико јој је снаге требало да ме уведе у круг својих пријатеља, да ме упозна са рођеном сестром.
То је била потврда нашег односа. Био сам јој захвалан, наравно, једнако срећан и задовољан као она. И зато сам користио сваки начин да јој дам до знања колико ми значи, колико је ушла у мој крвоток, у сваку моју пору, у сваки кутак моје душе.
Ужурбано ми приђе Бранко, и онако ознојен, помало блатњав, театрално, скоро шапатом рече, – Сад ћемо ми, за сат- два, да идемо! Нас четворо…- и потапша ме значајно по рамену.
Ко зна шта се вртело у њиховим главама, какве су они сценарије правили. Много је просто мислити у име другог. Имао сам утисак да на нас гледају као на децу и да се силно боре за срећу своје другарице. Јутрос ме је Борка тако жестоко забола лактом у ребра, да би, највероватније, потврдила своју једноставну констатацију: „Баш сте пар!“
„Џаба мени пар ако останем без ребара!“-болно сам рекао у себи. А, руку на срце, пуно ми је годило то што је рекла и надао сам се да ће ми помоћи код Маје и Милене, да ме не игноришу до краја. За Бранка нисам бринуо, био је простодушан, благонаклон и мушки солидаран.
Из опуштеног ленчарења нагло ме трже чудан прасак и шкрипа поред кошијске ограде. Радознало сам кренуо у том правцу. С друге стране ограде, у гомили грања, ваљушкао се времешни старац, покушавајући да устане.
– Шта би, чича? Да ти помогнем?- упитах.
-Та, јеб`о га отац, `тео сам мало да расклоним… та преварило ме!- отресајући изношену одећу, усправи се кошчати, зарастао у проређене чуперке косе и пет- шест дана не бријане браде, комшија Жива. Синоћ га је неко поменуо.
Није пропуштао прилику да види ко долази у ову кућу, шта се ради. А онда би, првом приликом, на клупици пред капијом, са првим комшијом који наиђе распредао приче које је стварала његова уобразиља.
-А ти си касно дош`о!- упита радознало ме загледајући. – Вид`о сам, мала пошла пред тебе… Ниси досаде био овденак, а?
-Мала ми је сестра! – рекох.
-А мора да ти је и она велика сестра!- шеретски додаде Жива. –Њи` две су рођене сестре. А ова мала, аууу, опасница… Та, зајебала век!
-Kaaфaaa!- одјекну глас са терасе. – Чича, зову ме, извини! – оставих га док је гледао за мном полуотворених уста и обешеног носа.
На тераси није било кафе, није било никога. Неко је само хтео да ме извуче из Живиних смарачких канџи.
Док сам шарао погледом околишем, дружина је већ убацивала своје ствари у Бранков аутомобил. Мала је отварала масивну металну капију.
-Играш ли лото?- упита ме Борка у пролазу и додаде – Немој више, добио си седмицу!
-Премија, брале! – потапша ме Бранко по леђима!
Сунце је већ клонуло западу када се мала јави на телефон који је упорно звонио.
-Питаћу га. – рекла је. –Знам!
– Нису нормални!- обратила ми се. – Чекају нас у „Сидру“!
На брзину смо се спремили, позатварали прозоре и врата и истерали аутомобил пред капију. На својој, изглачаној клупици, седео је Жива. Подаље још неколико комшија. Мала ме је изненада и нагло загрлила уз дуги, дуги пољубац.
-Е, сад ће имати тему до следећег викенда, нека их!- шеретски се насмејала, весело им махнула и села у аутомобил.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Како сам стигао у Фаркаждин

Томислав Душановић Катинац

Како сам стигао у Фаркаждин

-Је л` смем да те пољубим?- питао сам је када сам пустио њен подбрадак и одвојио усне са њених.
-Па, то си већ урадио,- одговорила је полугласно, скоро шапатом, изненађена мојом дрскошћу.
-Не љутиш се,- питао сам.
-Па, исто ми је и да се љутим и да се не љутим,- рекла је равнодушно слежући раменима.
-Признајем да сам дрзак, нисам могао да одолим,- правдао сам се док ми је нудила фотељу да седнем.

Нашли смо се на некој друштвеној мрежи у шуми знатижељника, авантуриста, радозналаца и ко зна каквих све паћеника. Било је то некако спонтано. Док сам листао шаролике фотографије, најчешће усамљених жена, за око ми је запала сићушна мршавица веома лепо обликована, дуге, уфрћкане косе. Њен поглед ме је просто пробадао, тако да сам се инстиктивно померио са столице, да бих га избегао. Силно се разликовала од осталих, остављала је утисак сигурне, чврсте жене.
Због силних обавеза неколико дана сам заборавио на њу. Мада, морам признати, негде дубоко у мојој свести, тихо је бубрила.
Била је скоро поноћ када сам пришао рачунару да бих га искључио. Али, њен лик се наједном створио преда мном и ја сам кренуо у сурфање по интернету, не бих ли је нашао. Срећом, била је на мрежи. Један клик и једно кратко „Добро вече“! Брзо је отпоздравила, кратко.
– Зар није време за спавање?- упитао сам.
– Некоме јесте, мени није,- одговорила је.
Било ми је тешко да наставим ћаскање, осетио сам њен хладан тон, уздржаност. Вероватно je на вези с неким, нашла сродну душу, помислио сам, а ја навро ко сивоња. Шта ће жена, да ми црта!? Заћутао сам и наставио да прегледам профиле и читам цитате на њима, покупљене ко зна откуд. Свака је желела да себе представи као мудрицу, паметницу, а био сам уверен, посматрајући њихове фаце, да углавном не знају шта су написале, нити знају смисао написаног.
Нагло ме је тргао клик са профила „мршавице“- Само „добро вече“- написала је. – Или сте заспали?- додала је.
Признајем, пријатно сам се изненадио. Нешто ме је привлачило њој. Њен поглед је неког тражио, његова ширина је показивала њену усамљеност. Било је у њему и неке скривене сете, туге…
-А ја помислио да те смарам и да хоћеш да ме откачиш!- одговорио сам. – Не љутиш се што ти не персирам?
-Не смета ми,- и опет сам осетио уздржаност.
Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у суприорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника.
-Остављаш утисак паметне, племените особе,-написао сам,- можда нисам друштво за тебе!? А и нисам неки даса!
Начас ми се учинило да је нестала. Заћутала је. А ја сам, као у заседи, попут мудрог ловца, чекао. Стрпљења ми никад није недостајало и често сам, пријатљима, у шали говорио, да сам стара чекалица.
-Извините, -написала је, морала сам да нешто урадим!
– А ја рекох, ти ме откачи, кад оно, хоће млеко да искипи!- провокативно сам написао.
– Није млеко, нешто печем у рерни!
– Ма не правдај се! Је л могу нешто да ти кажем?- написао сам. И не чекајући њен одговор додао,- Баш си ме обрадовала што ме ниси откачила.
– А што бих Вас откачила, не сметате Ви мени!
– Је л могу још нешто да те питам?- написах.
– Можете увек!
-Значи и сутра!? И покушај да ми не персираш!
– Лукави сте!- кратко је написала.
Упорно сам покушавао да одбијем заинтересоване даме са мреже и будем само са „мршавицом“, кад она опет нестаде.
-Нема те!- написах чекајући да се појави.
Одмах је уследио одговор- Нема Вас, али чујем да типкате по тастатури, имате нешто занимљивије!?- покушавала је да ме навуче на танак лед. – Не, написах, борим се са смарачицама, ти си ми довољно занимљива!
-Хајд`, причајте ми још мало о томе, да се нисте, можда заљубили на први поглед? Хоће и то!- ошинула ме је, онако, мушки.
– Па, вечерас сам нешто јако пробирљив,- написао сам, покушавајући да јој узвратим истом мером.
-Онда да Вам пожелим лаку ноћ? Па наставите да тражите!- написала је, учинило ми се, мало увређено.
-А шта ако сам нашао оно што тражим?
– Чиме се бавите?- прешла је преко мог питања.
– Замолих те да ми не персираш, кад смо на „ти“ мање обавезује, а чиме се бавим?! Дангубом!
– Вероватно је то јако лепо занимање,- написала је. – Сигурно сте и мене стрпали у ту дангубу! Хвала,- написала је.
Са овом паметницом се није шалити, помислио сам. Свако слово мора да се одмери пре но се напише. Али, признајем, импонује ми! На мрежама има много „недовршених“, а мршавица је показивала фину, уједначену меру за разговор. И била је веома опрезна, што ми се посебно допало.
– Па нећемо ваљда да тражимо разлог за љутњу, рано је!- написао сам.
– Вероватно немате сат, али ускоро ће два!- вешто је искарикирала моју опаску.
-Нисам мислио на ову ноћ,- покушао сам да се извучем и бацивши поглед на сат стварно схватих да је поноћ већ давно прошла.
Успевала је да код мене ствара недоумицу. После сваког разговора морао сам да преиспитујем себе, да анализирам сваку изречену мисао, реч… Иако не видим њено лице, осећао сам њен поглед, поглед који је нешто тражио од мене. Питао сам је да ли воли да чита, да ли воли поезију… А унапред сам спремио једну своју песму и био је потребан само један клик мишем и да се нађе на њеном монитору. Нисам ни сачекао одговор, послао сам је.
Настала је пауза. Чекао сам. Учинило ми се да траје сатима. И, онда, уследила је само једна реч. – Дивно! -написала је. И опет пауза.
-Морала сам да читам неколико пута!- додала је. -Остала сам без даха!
Не знам колико је трајала наша преписка, али кад год искључим рачунар у мени је остајао немир, дуго нисам могао да заспим, чекао да је поново „видим“! А кад није на мрежи, гледам њене фотографије, анализирам сваки детаљ, улазим у душу, постављам питања и сам дајем одговоре. Имао сам утисак да и она ишчекује мене, да сам заголицао њену душу…

Сео сам не скидајући поглед са ње. Имала је равну косу која је оивичавала ситно, благо лице. Очи су јој сијале што на фотографијама нисам могао да видим. Ипак сам очекивао да ћу видети уфрћкану мршавицу. Свеједно пријала ми је њена појава.
-Дошао си на кафу!- прекинула је кратку тишину и помало изненађена мојим слободним понашањем покушавала да упали плин на шпорету. – Какву пијеш?
– Добру, са кашичицом шећера! Зависи колике су ти шољице.- одговорио сам устајући и прилазећи шпорету. Чула је да јој се приближавам али није реаговала. Наизглед мирно, припремала је шоље док се вода загревала. Благо сам је ухватио за рамена и пољубио у врат. Била је топла и глатка. Лагано се окренула и запалила ме својим ужареним очима.
Тргао ме је прасак разбијене шољице.
– За срећу!- промрмљао сам не испуштајући је из свог наручја.

-Брзо си стигао, – рекла је палећи цигарету. – Мислила сам да се шалиш када си рекао да ћеш доћи!
– Са женама се не шалим… поготову са лепим и згодним!- одговорио сам гледајући је у очи. Није скренула поглед, парирала ми је. – Озбиљно сам схватио твој позив, али веруј, прибојавао сам се да нећеш отворити… Успут ми је свашта падало на памет! – додао сам.
– Не делујеш ми бојажљиво, рекла је – дајеш себи доста слободе! – звучало је као прекор.
– Знаш шта, хајд` да будемо искрени! Да ти се нисам допао, не би ме позвала! Да ми се ниси допала, не бих дошао! Веома је једноставно!
– Па ти си и самоуверен!- рекла је умереним тоном. Уствари, све што је изговорила, изговорила је уједначеним, скоро равним тоном. И поглед јој је био раван, продоран, испитивачки.
– Је л` ти добра кафа? – упитала је.
– Као ти, топла, слатка… прија ми!
– Ако може без претеривања и фолирања! То баш не волим…
– А што мислиш да претерујем и да се фолирам?- упитао сам
– Па… први пут ме видиш у животу… први пут си проговорио са мном… Буквално, знамо се непуних пола сата! Не волим неискреност! – видела се озбиљност у њеном гласу.
– Извини, – рекох, – али ти мени ниси баш непозната! Не могу да прихватим твоју констатацију…
– Шта?! Знаш ме? – изненађено ме прекинула. – Да ме ниси пратио… шпијунирао?!
– Ма не! Шта ти пада на памет! – покушао сам да је умирим. – Кроз ону силну преписку сам се трудио да проникнем у твој свет, у твоју психу… Увек сам, после преписке, дуго и више пута ишчитавао све што си написала… Правио анализе, претпоставке… Вероватно сам некад направио и погрешан закључак али сада, кад седим наспрам тебе, мислим да сам био доста у праву!
– Не буди баш толико сигуран у себе! – рекла је са извесним олакшањем. – Можда ћеш да се покајеш!
– Никад се не кајем. – рекох.
– Занимљиво, – рекла је благо се осмехујући, – ти си некакав посебан тип.
Нисам био сигуран да у њеном гласу није била мала доза ироније. Ко зна шта је мислила о мени!? Можда је скупила довољно снаге да ме истрпи док попијем кафу… Можда је ово себи дозволила као мали флерт… Можда је ово мој тежак трип! Одједном се у мени створила мала недоумица. Можда није сама… Никада нисмо разговарали о личном статусу. На тренутак сам одлутао у непознато.
-Извини, – тргао ме њен мекани глас, – морала бих да се спремам за посао, већ касним!

Њен чврсти загрљај и нежни, дуги, пољубац при растанку, распршили су све моје недоумице. Поверовао сам и себи и њој. Да, то је та жена, задовољно сам закључио у себи, улазећи у лифт!

Неколико дана сам узалуд покушавао да је нађем на мрежи. Њен профил је био неактиван. Како сам имао некакво информатичко знање, покушао сам да пронађем њену скајп адресу. И успео сам. На жалост, била је неактивна. Испод њеног имена писало је „Ван мреже“. Број мобилног телефона, који ми је дала при првом сусрету, несмотрено сам обрисао. Једноставно, нашао сам се у расцепу. Ње нема!
Почео сам да преиспитујем себе. Да ли сам негде погрешио? Можда је она схватила да нисам човек за њу! Можда је њена визија човека с којим ће бити другачија. Можда сам конзервативан, неинспиративан, незанимљив… Ко зна какве све слике могу да се пројектују у њеној лепој главици. Захватио ме тихи очај. наједном сам схватио колико ми значи.
Из чиста мира, у пола ноћи, бих устао, сео у аутомобил и кренуо према њеној згради. Пребројавао спратове, загледао осветљене прозоре, зурио кроз ноћ… А онда, као спласнули мехур, резигниран и безвољан, враћао се у свој свет претпоставки и нагађања. Ње није било.
Нисам губио наду. Кривицу сам могао да тражим само у себи, у њој не! Ако кривице уопште има. Покушавао сам да себе умирим и да чекам. Нисам смео да је изгубим.
Телефон сам очајнички држао у џепу или руци. Убедио сам себе да ће ми се јавити, кад- тад. Поверење и слика коју сам стекао о њој су били чврсти.
Нисам се преварио. Два кратка клика на мобилном телефону су ми најавила поруку. Отворио сам је и прочитао: „Баш ти ништа не значим!? Могао си то одмах да ми кажеш!“ Шта она то пише, откуд јој таква помисао..? Нисам се честито ни прибрао, а огласила се нова: „Ја сам у Црној Гори“.
Намах сам осетио олакшање, задовољство… Мала шашавица. Шта њој пада на памет. Истог трена сам је позвао.

Био сам поносан њеним изгледом, њеним ходом, држањем… Земунским кејом су, као ускршњи звончићи, одзвањале њене потпетице… Стисак руку и благо припијање тела уз крадомице размењен пољубац били су довољна сатисфакција и њој и мени. Често смо са терасе „Венеције„ испраћали залазак сунца, пребројавали јато лабудова, наглас маштали о крстарењу Дунавом, гледајући бљештаве речне бродове који су замицали иза Великог ратног острва.

-Добро вече! Ја сам у селу! – рекла је када сам се јавио на мобилном. -Хоћеш ли…-Наравно да хоћу,- прекинуо сам је у пола реченице. –Само ми реци где да дођем!
– У Фаркаждин!- кратко је рекла.
– Није да нисам чуо за Фаркаждин, али где је..?
– Прати сигнализацију на новосадском путу и нећеш промашити. Чекаћу те на улазу! – рекла је.

Вече је увелико одмакло. На брзину сам се спремио, убацио неопходне ствари у ранац, сео у аутомобил и отиснуо се кроз топлу, месечином обасјану ноћ. Кренуо у Фаркаждин.

На пространој тераси, под пригушеним светиљкама помешаним са месечевим зрацима, седело је неколико особа. Када смо им се приближили на корак- два, њихов жамор је утихнуо. Радознало су гледали у нас.
-Ово су моји пријатељи сељаци, насмајала се, представљајући их. – А ово је,- рекла је испруживши руку према мени – онај који је требало да дође!

Топлина сунца, које је навелико одскочило, ме је пренула из сна. Она је, на мојој утрнулој руци, мирно спавала док су се сенке наизменично поигравале на њеном нежном, препланулом, лицу. „Волим Фаркаждин“ рекао сам у себи и лагано је пољубио. Пустио сам је да спава.

&

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Када се будемо срели

Томислав Душановић Катинац

&
Када се будемо срели
Да л ће ти око засјати
Када се будемо срели
Да л ћеш у трену застати
Када се будемо срели
Да л ће ти усне задрхтати
Било закуцати
Колено клецнути

Када се будемо срели
И прсте сплели
Схватићемо шта смо желели
Колико паметни
Колико зрели
Ако се будемо срели

Када се будемо срели
Можда ћеш рећи
Па није то
Ја нећу
И хитро побећи
Ако се будемо срели

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Радујем се јутру…

Томислав Душановић Катинац
Д Г
*
Радујем се јутру у коме ћеш осванути,
Радујем се сунцу које ће те пробудити,
И ја те, кaо дете прву играчку,
Узимам у руке…

Твој ће ме снени осмех мало слудети…
Али не знаш на какве ме стављаш муке!?
Не чујеш дамаре силне у мојој глави,
Не видиш грч на моме лицу,
Борбу са самим собом,
Док ти причам к`о да си ту,
Крај мене,
Ти, једина!
Оличење савршене жене.

А ти- далеко!

Да ми је неко причао,
Да ми је рек`о:
„Хеј, пробуди се, она је сан!“
Ја бих се још по ноћи
Док све мирује, спава,
Да претекнем дан
Створио крај тебе
И уверим се да си стварна,
Она права!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Када бих могао…

 

Томислав Душановић Катинац

&

Када бих могао да се претворим у месечев зрак,
Спустим се на твоје лице,
Завирим у недра,
А онда се спустим низ бедра,
Распршим мрак
И заспем те топлином
Коју ти дарујем немилице!!!

А можда у сунчев зрак?
И над тобом бдим васцели дан,
А у тихани сутон
Претворим те у бајку, у сан!!!

Ал` нека,
Можда је боље да објединим
Ноћ и дан!?

10. септембра 2016.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Ако ме икад потражиш

Томислав Душановић Катинац

Ако ме икад потражиш
Ко зна где ћу бити.
Ако ме икад пожелиш
За трен ћу се створити,
У дах претворити
И душу отворити!

Ако пак другог потражиш
У трен ми срце ишчупај
Да по теби не крвари,
Да твоју срећу не квари!

Али знај,
Увек ћу бити онај стари
У звезде што те окива,
До васељене уздиже
О теби вечито снива!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар