Радујем се јутру…

Томислав Душановић Катинац
Д Г
*
Радујем се јутру у коме ћеш осванути,
Радујем се сунцу које ће те пробудити,
И ја те, кaо дете прву играчку,
Узимам у руке…

Твој ће ме снени осмех мало слудети…
Али не знаш на какве ме стављаш муке!?
Не чујеш дамаре силне у мојој глави,
Не видиш грч на моме лицу,
Борбу са самим собом,
Док ти причам к`о да си ту,
Крај мене,
Ти, једина!
Оличење савршене жене.

А ти- далеко!

Да ми је неко причао,
Да ми је рек`о:
„Хеј, пробуди се, она је сан!“
Ја бих се још по ноћи
Док све мирује, спава,
Да претекнем дан
Створио крај тебе
И уверим се да си стварна,
Она права!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Када бих могао…

 

Томислав Душановић Катинац

&

Када бих могао да се претворим у месечев зрак,
Спустим се на твоје лице,
Завирим у недра,
А онда се спустим низ бедра,
Распршим мрак
И заспем те топлином
Коју ти дарујем немилице!!!

А можда у сунчев зрак?
И над тобом бдим васцели дан,
А у тихани сутон
Претворим те у бајку, у сан!!!

Ал` нека,
Можда је боље да објединим
Ноћ и дан!?

10. септембра 2016.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Ако ме икад потражиш

Томислав Душановић Катинац

Ако ме икад потражиш
Ко зна где ћу бити.
Ако ме икад пожелиш
За трен ћу се створити,
У дах претворити
И душу отворити!

Ако пак другог потражиш
У трен ми срце ишчупај
Да по теби не крвари,
Да твоју срећу не квари!

Али знај,
Увек ћу бити онај стари
У звезде што те окива,
До васељене уздиже
О теби вечито снива!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Тражим

Томислав Душановић Катинац

&
Тражим је у аутобусима који пролазе,
Возовима који долазе,
Међу шетачима,
Међу купачима, блејачима…
У парковима и пролазима…
А ње нема!

Устајем у зору
И чекам да звезда небо преброди
Да румен јутарња
И мене озари
Да нови ме дан њој доводи…
Опет је нема!

Можда су њене снене очи
Гледале некога мимо мене,
Криомице некоме давале знаке…
Ка њој да само тихо крочи…
А ја, наиван, к`о луда бленем!
Узалуд је тражим…

У дугим сатима вечерње таме
Кад све утихне, смири се, стане
Ја сваки дамар и сваки шум
Припишем њој.
И када сване,
Kад се раздани,
Трагам и даље…

Очију снених, погледа чудног
Сетим се опет.
Да ли су стварно гледале другог,
Да ли се руши мој крхки свет?!

Можда ћу је опет негде срести,
Увек је видим,
Осећам њено снено око
Ал` не знам где је…
Урезана је у мојој свести
Дубоко, дубоко…

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Пролазе дани нечујно, тихо

Томислав Душановић Катинац

Дубравки

Пролазе дани нечујно, тихо.
Некако празни.
Ја себи далек и јако стран…
Жестока страст можда ме казни
Што за њу живим сваки дан
Ко да је задњи…
Што у њој видим скривене чари,
Радост и тугу…
Понекад сету и бол у души…
А она за ме баш не мари,
К`о да ми живот хоће да сруши!
Можда ја нисам по њеној мери?!
Можда сам празан, можда прост!?
Отварам душу ко рајске двери
Да у њој буде вечити гост!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Сањао сам ноћас да си вила

Томислав Душановић Катинац
Дубравки
Сањао сам ноћас да си вила.
На глави ти венац сплетен од горобиља,
Хаљина ти од пољскога цвећа
И боса…

Очи ти бистре ко горски кладенац,
Осмех умилан као дах пролећа
И однекуд суза пада ми на лице
К`о јутарња роса…

Намах се чудим!
Ко ли ми те шаље!?
Да ли да још сањам или да се будим!
Можда је јава, а ја лудим…
И кажем- сањаћу и даље!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Без наслова

Томислав Душановић Катинац

$

Црно се јутро родило
У црни дан преточило
И мене у црно повило

Црни коњи
Кроз црну ноћ
У црну маглу галопирају

Црне се реке
У црни понор сливају

Какогод и гдегод црно је
И црне слутње
И црне смутње
И црне љутње
На мене црног

Црно се јутро
У црни дан преточило
И мене обезочило

Да ли је црни дан
Одувек био
Или се црни дан
Само десио

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар