* * *
Дођи у освит када згасну звезде
Кад се горобиље окупа у роси
Озарена лица у прозрачном велу
Дођи у освит када згасну звезде
Чекам те у горју под јасиком белом
Са жаром дечака седамнаестих лета
С трептајем у души младога сањара
Чекам те у горју под јасиком белом
Можда само сан си или сновиђење
За видање рана расцепљене душе
Под луниним зраком кроз распукло небо
Можда само сан си или сновиђење
Дођи у освит када згасну звезде
Чекам те у горју под јасиком белом
Можда само сан си или сновиђење
Томислав Душановић Катинац
Богојављaње
Стајали смо на прагу
Ја Мати и Брат
Ноћ Уштап је био
Мати се прекрсти
Целива земљу и рече
Господе не дај рат!
Томислав Душановић Катинац
$
Томислав Душановић Катинац
$
Враћали смо се преко долина
Кроз пролеће срећни и троми
Снагом просутом на вечерњи мирис трава и вода
Враћали смо се заљубљени
Чинило се до небеса
Заљубљени у подерану ципелу пуну блатњаве воде
Једину цигарету нађену у аљкаво баченој кутији неког расипника
Све смо волели
Враћали смо се поред трешања крајпуташица
Скривали се у цвету
Да бисмо почетком лета
Заголицали нечије усне
Враћали смо се док су ветрови
Тихо и побожно
Шапутали молитву за Амора
Док се месечина провлачила кроз рукав
Да би засјала на грудима девојачким
Увек смо се враћали преко долина
У младост своју и детињство
Кроз орошена поља
Преко удаљених видика
У своје корене и биће своје
Томислав Душановић Катинац
$
Док месец израња у пурпур вечерњи
И Дунав лагано лабудове њише
Негде далеко, мени непознато
Твој поглед нестаје…
Криомице гледам твоје брижно лице
Сплетене ти прсте и стегнуте усне
И нека ме сета на час обузима
Некакви дамари као капи кише
К`о далеки крици уплашене птице
У мени се стане…
Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину
Раскош твоје душе
Уздрхтало тело…
Нагло се тргнем
Као да ми сване
К`о да није вече…
Загледам Дунав, а он мирно тече
Лабудова јато к`о да је уснуло
Месец већ урања у дубине воде
Ја у твоје очи
У дубину душе…
Дамари и даље као капи кише
Добују у мени
И опет се враћам твоме брижном лицу
Урањам у очи
У дубину душе…
Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину!
Томислав Душановић Катинац
Дођи у освит када згасну звезде
Кад се горобиље окупа у роси
Озарена лица у прозрачном велу
Дођи у освит када згасну звезде
Чекам те у горју под јасиком белом
Са жаром дечака седамнаестих лета
С трептајем у души младога сањара
Чекам те у горју под јасиком белом
Можда само сан си или сновиђење
За видање рана расцепљене душе
Под луниним зраком кроз распукло небо
Можда само сан си или сновиђење
Дођи у освит када згасну звезде
Чекам те у горју под јасиком белом
Можда само сан си или сновиђење
Томислав Душановић Катинац
Пролеће бива
Кад у горју пупољ бубри и развија се
Кад у пољу жито клија и зазелени се
Бива пролеће
Кад у борју тамјан излива се и кади
Кад кољу јагањце и овце заблеје
Кад жабе закрекећу из вира блатног
Кад испуцала рука прво биље сади
Кад мотике грабе четвртасте леје
Кад из кала никне мусав дечји бог
Бива пролеће
После зазелени дрвеће
Прошара се цвеће
И голуб с висока надлеће
Жена силно осети зачеће
Пролеће
Бива пролеће
Стајали смо на прагу
Ја Мати и Брат
Ноћ Уштап је био
Мати се прекрсти
Целива земљу и рече
Господе не дај рат!
Томислав Душановић Катинац
У Фаркаждину
– Она још спава?- трже ме глас њене пријатељице.
– Да!- рекох без сувишних објашњења.
– Бога ми…- додала је и продужила пространим двориштем.
Изгледа да сам први устао. Вероватно су њихове викендашке навике другачије, а очигледно је да су они овде своји на своме. Сетио сам се њиховог синоћњег разговора и закључио да имају некакав прећутни договор око поделе посла. Ја сам уљез који ће се, или уклопити у њихов ритам, или неће знати шта ће са собом.
-Добро јутро, и ти устао?!- лењо се протежући на
јутарњем сунцу, поздрави ме њен друг.- А она?!- додаде знатижељно.
-Спава. – кратко одговорих и отпоздравих.
-Сад ће кафица, ево, Маја приставила воду! Моја жена.- појаснио је за сваки случај.
Недуго затим, Маја се појавила на пространој тераси, уз кратко „добро јутро“ спустила послужавник са кафом на сто, села и запалила цигарету. Нагло се тргла и без речи ми пружила кутију.
-Хвала, – рекао сам, – не пушим!
Седели смо и ћутали. Маја је гледала негде преко суседних кровова и равномерно повлачила дим и правила колутове који су се разливали кроз чист и свеж пролећни зрак.
Бранко је пертлао блатњаве патике и повремено, кажипрстом, чачкао некакве флекице са, мало подеране, памучне тренерке.
-Она још није устала?- као за себе рече Маја. – А куд нестаде Борка?!
– Малопре оде низ двориште, – рекох.
-Како си ти спавао?- гледајући ме право у очи, упита Бранко.- Овде је добро за спавање, само мене нешто жигало у нози, биће кише.- додао је не чекајући мој одговор. А није му ни био потребан, више је желео да прекине тишину.
Маја је упорно ћутала. Осећао сам се јако нелагодно. Имао сам утисак да ме игнорише, да јој смета моје присуство, да мисли да ће од данас морати да другарицу дели са мном… Тишина је постала неподношљива када је Бранко устао и без речи се удаљио.
Ништа нисам знао о њима. Чак, ни када сам долазио, нисам знао да су ту. Свеједно, Мајин, помало апатичан поглед ме је паралисао,
убијао сваку жељу за разговором. „Сигурно мисли да нисам прилика за њену другарицу,“ – вртео сам по глави. Нехотице сам загледао свој одраз у оближњем прозорском окну и инстиктивно загладио , помало немирну, косу. Никада нисам водио бесмислене и усиљене разговоре, повлачио сам се у себе и препуштао се свом унутрашњем свету. Зато сам наставио да ћутим.
-Буди је, шта си јој радио!?- однекуд се појави Борка. – Успавана лепотица ће остати без кафе! – као за себе додаде и са хрпом зелениша у рукама нестаде у оближња врата.
Није требало да је будим, скоро истог трена је као тихи лахор дотакла моје раме и спустила се на столицу између Маје и мене.
-Кол`ко је то сати?- посегла је за телефоном који је стајао на столу, протрљала очи и додала – Није могуће!
– Борка се силно забринула за тебе,- рекао сам – јави јој се да види да си читава и безбедна.
У исти час, као да је неко руком спустио, поред нас се створи жена средњих година. Њена појава ме није уплашила већ ме је јако збунила. Јесте кућа огромна али синоћ нас је било само петоро.
– Милена, моја сестра! Нисам ја најгора! – са смешком је представила „успавана лепотица“.
Касније, када смо остали сами, објаснила ми је да је сестра отишла на спавање када је чула да ћу доћи. -Нема она ништа против тебе, -рекла је пољубивши ме – само је у почетку мало несигурна, пред новим лицима се одмах повлачи у себе.
– А синоћ се повукла у собу! – насмејао сам се.
– Устала је пре свих и седела у соби, ето, видиш каква је! Не брини, кад те боље упозна најеб`о си!
– Опа, ал` мала псује…
– Извини, излетело ми!- сневеселила се и хитро ме загрлила и припила се уз мене.
Дан је био ведар и топао. Прави пролећни. Велика кућа и окућница су у ово време тражили доста вредних руку. Требало је покосити траву, окопати и расадити цвеће, покупити суве гранчице од раног орезивања воћки… Прање прозора, пајање прашине, ветрење постељине… За ленчарење није баш било времена. Покушавао сам да се уклопим, да и ја нешто радим. Маји и Милени нисам ни покушавао да се приближим. Имао сам утисак да би истог трена окренуле леђа и
правиле се да ме не виде. А остали су ме откачињалчи веома просто: „Нека, седи!“
Њено сам лепршање пространим двориштем помно пратио. Нисам је испуштао из вида. Знала је она то и зато је користила сваку прилику да ми пошаље пољубац уз заводнички смешак.
Била је срећна. Задовољна. Блистала је на пролећном сунцу. Као да је страховала од мог недоласка па се одједном опустила. Знао сам колико јој ово значи и колико јој је снаге требало да ме уведе у круг својих пријатеља, да ме упозна са рођеном сестром.
То је била потврда нашег односа. Био сам јој захвалан, наравно, једнако срећан и задовољан као она. И зато сам користио сваки начин да јој дам до знања колико ми значи, колико је ушла у мој крвоток, у сваку моју пору, у сваки кутак моје душе.
Ужурбано ми приђе Бранко, и онако ознојен, помало блатњав, театрално, скоро шапатом рече, – Сад ћемо ми, за сат- два, да идемо! Нас четворо…- и потапша ме значајно по рамену.
Ко зна шта се вртело у њиховим главама, какве су они сценарије правили. Много је просто мислити у име другог. Имао сам утисак да на нас гледају као на децу и да се силно боре за срећу своје другарице. Јутрос ме је Борка тако жестоко забола лактом у ребра, да би, највероватније, потврдила своју једноставну констатацију: „Баш сте пар!“
„Џаба мени пар ако останем без ребара!“-болно сам рекао у себи. А, руку на срце, пуно ми је годило то што је рекла и надао сам се да ће ми помоћи код Маје и Милене, да ме не игноришу до краја. За Бранка нисам бринуо, био је простодушан, благонаклон и мушки солидаран.
Из опуштеног ленчарења нагло ме трже чудан прасак и шкрипа поред кошијске ограде. Радознало сам кренуо у том правцу. С друге стране ограде, у гомили грања, ваљушкао се времешни старац, покушавајући да устане.
– Шта би, чича? Да ти помогнем?- упитах.
-Та, јеб`о га отац, `тео сам мало да расклоним… та преварило ме!- отресајући изношену одећу, усправи се кошчати, зарастао у проређене чуперке косе и пет- шест дана не бријане браде, комшија Жива. Синоћ га је неко поменуо.
Није пропуштао прилику да види ко долази у ову кућу, шта се ради. А онда би, првом приликом, на клупици пред капијом, са првим комшијом који наиђе распредао приче које је стварала његова уобразиља.
-А ти си касно дош`о!- упита радознало ме загледајући. – Вид`о сам, мала пошла пред тебе… Ниси досаде био овденак, а?
-Мала ми је сестра! – рекох.
-А мора да ти је и она велика сестра!- смијуљећи се, додаде Жива. –Њи` две су рођене сестре. А ова мала, аууу, опасница… Та, зајебала век!
-Kaaфaaa!- одјекну глас са терасе.
-Чича, зову ме, извини! – оставих га док је гледао за мном полуотворених уста и обешеног носа.
На тераси није било кафе, није било никога. Неко је само хтео да ме извуче из Живиних смарачких канџи.
Док сам шарао погледом околишем, дружина је већ убацивала своје ствари у Бранков аутомобил. Мала је отварала масивну металну капију.
-Играш ли лото?- упита ме Борка у пролазу и додаде – Немој више, добио си седмицу!
-Премија, брале! – потапша ме Бранко по леђима!
Сунце је већ клонуло западу када се мала јави на телефон који је упорно звонио.
-Питаћу га. – рекла је. –Знам!
– Нису нормални!- обратила ми се. – Чекају нас у „Сидру“!
На брзину смо се спремили, позатварали прозоре и врата и истерали аутомобил пред капију. На својој изглачаној клупици седео је Жива. Подаље још неколико комшија. Мала ме је изненада и нагло загрлила уз дуги, дуги пољубац.
-Е, сад ће имати тему до следећег викенда, нека их!- шеретски се насмејала, весело им махнула и села у аутомобил.
&
Томислав Душановић Катинац
$
Када бих могао да се претворим у месечев зрак,
Спустим се на твоје лице,
Завирим у недра,
А онда се спустим низ бедра,
Распршим мрак
И заспем те топлином
Коју ти дарујем немилице.
А можда у сунчев зрак
И над тобом бдим васцели дан,
А у тихани сутон
Претворим те у бајку, у сан.
Ал` нека,
Можда је боље да објединим
Ноћ и дан.
10. септембра 2016.
katinac 