Кад те видим насмејану…

Томислав Душановић Катинац
*

Кад те видим насмејану милу ведру
Са широком зеном к`о кладенац бистри
У мени се прене нека жеља силна
Жеља силна чиста и тако умилна
И све тиња Па заискри

Чекам да ноћ дође па да сањам
Па да волим кол`ко хоћу до свитања
Па да цикнем у цик зоре од лепоте
У цик зоре сам за себе без хитања

Кад ти видим очи бистре и дубоке
Утонем у понор лепоте и страсти
А из главе прхне успавана птица
Успавана птица нема и без лица
И све кружи неће пасти

Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена
Такнем лице усне очи и све драго
И све драго што постаје део мене
Моја зена

Кад те видим насмејану милу ведру
Чекам да ноћ дође па да сањам
Кад ти видим очи бистре и дубоке
Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена

П.С. Да. Давно је испевана. Али је жива!

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Оче не кушај ме…

Томислав Душановић Катинац

$
Оче не кушај ме
Мати не слушај ме
Брате у горје пођи
Устрели грлицу
У њој ми срце бије
Крв њену кани у свети кладенац
Из његове жице моја душа лије
Посеци грану са црног јасена
У његовом лишћу мој образ се крије

Оче не кушај ме
Мати не слушај ме
Сестро у поље пођи
Убери ковиље
Исплети венац
У горје пођи
Окити кладенац

Оче под прагом змија лежи
Ухвати је живу
О врат ми је вежи

У кладенцу змија се родила
Под крилом грлице на мене мотрила
Под праг се увукла и вребала брата
А сад смрт је нашла око мога врата

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Богојављенска ноћ

Томислав Душановић Катинац

Стајали смо на прагу
Ја Мати и Брат
Ноћ
Уштап је био
Мати се прекрсти
Целива земљу и рече
Господе не дај рат!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Божићње враголије

Томислав Душановић Катинац

Божићње враголије
Деда виче кво- кво
И огњиште окружује
Баба виче о-хо-хо
И по кући конце снује
Унучад се у јагањце твори
И по соби жеравицу шкропи
Док чекају да Исус се створи
Снаша се је крсном дала попи

Бадње вече
На огњишту бадњак клаји
У камину саџа догорева
Низ вериге Исус с`лази
У пепелу Госпоја сазрева

Богородица
Згодна Озбиљна Смерна
У рају царује
Рече Петар: Богу је неверна
Јер ко је све не псује

Бог
Стар Оронуо Сед
Сигурно је имао штап
И страшно блед
Лекар рече: Ех и њега Кап

Божић
Родио се на слами крај крава
И одмах клиснуо у Небо
Деда заклао најбољег брава
А онда му мајку јеб`о

Божићњи пост
Попа везали за олтар
Ђаволи му браду бишту
Са небеса Исус вришти
На жртвеник попадија легла

Џерман
Џермана смо сву ноћ звали
На гозбу божићњу
Са планине вук урликну
У појати овца црче

Божићњак
У лето га брали
У венце свијали
Под главом чували
Да би за Божић
Кућу окадили

Рождество
На чело им Звезда пала
У глави им Исус
Рождество се у појати деси
На ражњу ће распеће

Паљење ватре крај воћке
Ако не родиш посећи ћу те
Човек рече
Тад ватра лизну
И сагоре воћка

Ово није богохуљење нити ругање. Овако је у мени одрастао Божић и Вера с њим,
у време соцреализма.
ТДК

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Повратак

Томислав Душановић Катинац

Повратак

Враћам се опет на путеве знане
Призивам Птицу и гнушам се Змија
Седмо ребро вадим и дељем га смерно
Напуштам Перило помутим Кладенац
Бришем речи Земља Пелин и Чемерно

Бачено семе у времену клија
И спокојан сам када ми осване
Уместо главе оплођена Жена
Раскошна и ведра к`о најдубља Зена

П.С. Дуго ме није било.Нове животне околности. Срећом, има интрнета и под Сувом Планином.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Тражим сунце међу облацима…

Томислав Душановић Катинац
$
Тражим сунце међу облацима,
Тражим светло у нестварној тмини,
Хоћу светло међ` нежним свицима,
Јер ме све то на мах срећним чини.

Плаветнило изнад нашиш глава
Илузија бескраја и среће…
Источиште к`о вулканска лава
Кад судбине у трен изокреће…

Тражим сунце међу облацима,
Плаветнило изнад наших глава,
Ненадано к`о тихана плима
У мени си бескрајна поплава!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Док месец израња у пурпур вечерњи…

Томислав Душановић Катинац

*
Док месец израња у пурпур вечерњи
И Дунав лагано лабудове њише
Негде далеко, мени непознато
Твој поглед нестаје…
Криомице гледам твоје брижно лице
Сплетене ти прсте и стегнуте усне
И нека ме сета на час обузима

Некакви дамари као капи кише
К`о далеки крици уплашене птице
У мени се стане…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину
Раскош твоје душе
Уздрхтало тело…

Нагло се тргнем
Као да ми сване
К`о да није вече…

Загледам Дунав, а он мирно тече
Лабудова јато к`о да је уснуло
Месец већ урања у дубине воде
Ја у твоје очи
У дубину душе…

Дамари и даље као капи кише
Добују у мени
И опет се враћам твоме брижном лицу
Урањам у очи
У дубину душе…

Земунске вечери увек су ми драге
У њима осетим сву твоју топлину!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар