Цигани звани Роми

Томислав Душановић Катинац

Цигани звани Роми
Много је душебрижника, што домаћих што страних, који из незнања и непознавања словенског духа, источњачке нити која се провукла преко Карпата скоро до Алпа, покушавају да, доскора етничкој групи, а сада народу, усаде комплекс ниже вредности, убеђујући их да се другачије зову, а да нису оно што јесу. Да су Роми, а да нису Цигани! Причу о мултиетичности и толераанцији, равноправности и расној дискриминацији смислили су покајници, који су тај исти, сада народ, својевремено довели до истребљења. Полну равноправност, расну једнакост, дечја права смишљају и измишљају она друштва која су жену третирала као мазгу, а децу као нуспроизвод ситног телесног задовољства. Цигани јесу наши и остаће наши.
У земљи Србији Цигани имају своје место, свој статус, своје право- све што има и Србин. У земљи Србији су Цигани опевани у најлепшим песмама, испричани у причи, у анегдоти, у вицу. Да су нам страни, да без њих можемо не би се провлачили кроз нашу свакодневницу. Често смо исте вере, исту крсну славу славимо, исто кумујемо и свадбујемо, исто тугујемо! Нека нам Бора и Коштана буду опомена и браник преко којег не смемо да закорачимо- јер бисмо закорачили у празно.
Циганин- стара словенска реч, понекад сетна, понегад милозвучна, инспиративна и креативна, неизоставни део нашег и њиховог фолклора. Једнака свуда, до Алпа. И свуда лепо звучи!
Не ретко у земљи Србији видећете за славском трпезом Србе и Цигане, комшије, пријатеље- понекад и рођаке.
Циганин или Србин или ма ко други, ако жели да се претвори у своју погрдну супротност, другу страну- то може веома лако да учини и може бити поруга самом себи, а не свом народу.
Циганин или Србин или ма ко други, ако жели да буде репрезент свог народа и завреди поштовање и уважавање, такође може веома лако да то и постигне.
Зар смо ми позвани да убијамо дух цигански, да мењамо култ цигански, културу, макар и условну.
Зар смо ми позвани да мењамо име једног народа, име у коме је садржано све: и лепо и ружно и добро и зло и туга и радост и покуда и похвала!
Ко то и у име чега (кога) заблуђује млади свет да је реч Циганин погрда, а Ром романтика и божје слово? Вујаклија не зна за Роме- само за
»‘роме», што би Вук рекао: «они који иду уз помоћ штапа»!
А не тако давно читали смо транспаренте «Браћо Срби, Цигани су уз вас!»
Не заборавимо- свако српско село има своје Цигане и сви Цигани имају своје српско село и нико ником не смета. Не знам како би било са Ромима!?
Питам се само када ће Руси своје чувене Цигане покрстити и дати им друго име и на шта би онда личио моћни Макар Чудра – можда на неку бедну јајару!? И ко би га помињао! Али Руси се поносе својим Циганима и они су неизбежни део традиције и фолклора.
П.С. Стварно, нисам чуо за шпанске Роме али шпански Цигани ме фасцинирају!

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Моја се тетка бојала змија

Мојој тетки Радмили
*
Моја се тетка бојала змија
Моја се тетка бојала Ждрела
Жубора врела
Сивила стена
Страшно се она бојала мрака
К`о свака жена…

Моја се тетка бојала свега
Орлова кад круже небом
Урлика вука са планине
Летње жеге
Љуте зиме
Кад земља стине…

Често се она запути к нама
Ал` никад сама…
Поведе макар комшијско дете

Била је она чудна жена
За нас децу необична
Увек у црно обучена
Сукања дугих
Повезана…

Али је била јако дична
Погледа равног
Усправног хода
Корака лаког к`о у газеле
А око- увек широка зена
К`о дубок понор
Пун топлине…

Стварно је лепо имати тетку
Колкогод она чудесна била!

24. новембра 2014. године

P.S. Ево, прође година како тетке нема! Постала је неустрашива, нек почива у миру и нек је песма прати!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Ја, олистала врба и први славуји…

Томислав Душановић Катинац
$

Ја, олистала врба и први славуји
Тихано сунчано јутро
А негде далеко изван мог видика
Као да тече
Као да струји
Нека сетна песма…

И свега се сетим
Црнога јасена
Испод њега чесма
И црква столетна…

У души празнина
Некаква студен…
Ко да сунца није
Ко у бездан тамни
Да ћу да полетим…

Та туга ме прати
Ко да сам јој свој
Ко да ми је мати
А она ко сена!
Као будни стражар
Као опомена…

Ја, олистала врба и први славуји
Тихано сунчано јутро.

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Плави месец

Томислав Душановић Катинац

Плави месец
Рекла си ми да ће ноћас
Плави месец да изброди
И ја чекам…
Цврчци песму заорили
И хук сове у даљини…
Модри облак као стена
Све видике запречио
Па и месец…
Кад наједном,
У бунарској бистрој води,
Понад мене,
Огледа се љупка жена!
Ја усхићен, пружам руке,
Видим тебе!
Ал` гле!
Све утихло,
А у води место жене,
Месечева плава сена!!!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Дођи у освит када згасну звезде

Томислав Душановић Катинац

* * *
Дођи у освит када згасну звезде
Кад се горобиље окупа у роси
Озарена лица у прозрачном велу
Дођи у освит када згасну звезде

Чекам те у горју под јасиком белом
Са жаром дечака седамнаестих лета
С трептајем у души младога сањара
Чекам те у горју под јасиком белом

Можда само сан си или сновиђење
За видање рана расцепљене душе
Под луниним зраком кроз распукло небо
Можда само сан си или сновиђење

Дођи у освит када згасну звезде
Чекам те у горју под јасиком белом
Можда само сан си или сновиђење

(Мој мали допринос Светском дану поезије.)

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Кад те видим насмејану…

Томислав Душановић Катинац
*

Кад те видим насмејану милу ведру
Са широком зеном к`о кладенац бистри
У мени се прене нека жеља силна
Жеља силна чиста и тако умилна
И све тиња Па заискри

Чекам да ноћ дође па да сањам
Па да волим кол`ко хоћу до свитања
Па да цикнем у цик зоре од лепоте
У цик зоре сам за себе без хитања

Кад ти видим очи бистре и дубоке
Утонем у понор лепоте и страсти
А из главе прхне успавана птица
Успавана птица нема и без лица
И све кружи неће пасти

Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена
Такнем лице усне очи и све драго
И све драго што постаје део мене
Моја зена

Кад те видим насмејану милу ведру
Чекам да ноћ дође па да сањам
Кад ти видим очи бистре и дубоке
Кад ми дођеш у наручје у обручје
Тад нестанем распршим се као пена

П.С. Да. Давно је испевана. Али је жива!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Оче не кушај ме…

Томислав Душановић Катинац

$
Оче не кушај ме
Мати не слушај ме
Брате у горје пођи
Устрели грлицу
У њој ми срце бије
Крв њену кани у свети кладенац
Из његове жице моја душа лије
Посеци грану са црног јасена
У његовом лишћу мој образ се крије

Оче не кушај ме
Мати не слушај ме
Сестро у поље пођи
Убери ковиље
Исплети венац
У горје пођи
Окити кладенац

Оче под прагом змија лежи
Ухвати је живу
О врат ми је вежи

У кладенцу змија се родила
Под крилом грлице на мене мотрила
Под праг се увукла и вребала брата
А сад смрт је нашла око мога врата

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар