Узалуд је зовем

Томислав Душановић Катинац

Узалуд је зовем
Будим се.
По навици одмах за телефон
Да јој пожелим леп дан,
Да јој пошаљем прегршт сунца,
Јутарњу росу,
Или испричам сан!

Покушавам да срочим лепу поруку:
Како сам је уснио по снегу босу…
Како хвата пахуље у лету…
Како сам јој тихано мрсио косу…
Како сам… како сам… како сам…

Знам.
Одмахнуће главом и рећи,
Пусти лудака, бунца!
Не зна друго, него да сања…

Онда покушам да у том сплету
Њеног пркоса и мојих надања
Пронађем себе.

Узалуд.
Узалуд јој пишем…
Узалуд је зовем…
Све је узалуд!

Знам.
Прочитаће ово без имало сете,
Окренути лист и у себи рећи,
Пусти га, као да је луд…
Изиграва дете!

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s