Шалтер „Ра“

Томислав Душановић Катинац
Шалтер „РА“

– Извините, треба да оверим овлашћење!- весело се Човек обратио Лицу иза дебелог стакла шалтера за информације.
– Тамо!- више је разумео покрет руке него што је чуо глас.
Дугачки, змијолики ред. У рукама хрпе папира људи посусталих од чекања. Крупним искривљеним словима, на умашћеном парчету хартије, залепљеном на шалтерско стакло, тако да су вирила само два крупна слова „РА“, писало је: „Пауза од 10 до 10,30“.
Човек је погледао на сат и дисциплиновано стао у ред.
– Јеб’о ти њима матер! Бирократија,’ оће плате! Мојега би добио код Шредера и код Буша!- загледан кроз мусаво стакло, гунђао је човек испред.
– Они су власт!- чуло се из средине реда.
– Јеб’о ја ту власт!- одбрусио је гунђави.

– Молим Вас, треба да оверим овлашћење!- обратио се Човек Лицу иза стакла, када је после једноипосатног чекања спустипо руке на пулт, гурајући папир под стакло.
– Где су ти још два?- узвратило је Лице, гурајући папир назад. – Фотокопирај! Следећи!..
– Али, молим Вас, ја…- заустио је Човек и одступио од шалтера одгурнут од следећег. Погледао је око себе питајући се где да фотокопира.
– Имате горе!- добацила је лепушкаста млада жена, слажући папире у фасциклу.

Човек је поново стао у ред који као да се удвостручио и више подсећао на мртвачку поворку него пословне људе.
Лице иза шалтера је узело папире. – Плати триста шездесет па дођи! Следећи!..
– Коме да платим?- унезверио се Човек одступајући од шалтера да направи места следећем.
– Ено ти шалтер!- показао је младић преко рамена.

Ред.
– Молим Вас, да платим триста шездесет! – гурнуо је Човек новац лепој црнки.
– А уплатница?- гурајући новац назад упитала је. – Имаш преко! – додала је и позвала следећег.

Са овереном уплатницом опет у ред који је сплашњавао. – Ево, уплатио сам !- рекао је Човек Лицу иза стакла, одахнувши.
– Где ти је лична карта?- упитало је Лице.
– Па ја сам… Знате… Ево пасош!- замуцао је Човек протуривши га под стакло.
– Па ти ниси наш !!!- констатовало је Лице, подигавши обрве.
– Имам двојно… – поче Човек.
– Иди, брајко, у полицију! Следећи!- настави Лице иза стакла.

Нови Београд, 20. априла 2005.

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s