Он

Томислав Душановић Катинац

Он

Са Њим сам веома често. Није то дружење, није блискост, присност… Једноставно, то је некакво стање.
Понекад с Њим и разговарам, питам га којешта. Понекад му причам, дуго, дуго. Понекад га само посматрам.
Питам се какав је Он човек, за друге. Ја га видим из једне перспективе али се не усуђујем да о Њему било шта кажем. Не бих да погрешим. А можда би и непристојно било да ја нешто кажем. Али, радозналост, знатижеља, гурају ме према Њему. Његова тајновитост, тихост, смиреност понекад ме мало зачуде.
Деси се, сам почне да ми прича. Понекад до поноћи, не да ми да заспим… Често и осванемо! То су размишљања, погледи на свет, на живот, на љубав…
Највише је причао о Њој. Са Њом, онако, сам… Она му је опсесија, чаролија… Она му је свет и све! Диви се Њеној појави, Њеном бићу, Њеном духу… Када о Њој прича, прича с надахнућем, усхићењем… Уздиже је до звезда, Она постаје метафора!

Она је поносна, пркосна… Своја на своме. Понекад тврдоглава али не и саможива! Бритка и одлучна… Понекад веома импулсивна. А понекад веома посесивна!

Није побожан, а Она му је божанство.

Дешава се да напрасно почне еуфорично да прича о тако безначајној и малој ствари. Нађе у њој некаву природну равнотежу, склад… Неко тајанствено својство, чудну везу реалног и иреалног!
Уме да о пауковој мрежи направи есеј, да цвркут птице преточи у песму.

А зашто причам о Њему? Искрено, баш и не знам. Али ме у неку руку притиска, Његово стално присуство скоро ме преобрати у Њега! Чудно, кажем, веома чудно.
Он увек путује са мном. Прати ме као сенка. Или сам ја Његова сенка?! То је дилема, питање реалног и иреалног. Рационалног и ирационалног.
Почео сам да га схватам и покушавам да схватим да ли је Он схватио себе!?
И опет дилема.

Покушам да се приближим Њој. Због Њега. Желим да видим како га Она види. А, знам како Он Њу види!
Е, ту су почеле муке. Њу приволети да нешто о Њему каже… Не, нема шансе! Зид. Стена. Тврђава, неосвојива!
Данима сам вребао тренутак. Неку њену слабост, опуштеност… Тренутак када могу да будем између њих!
Признајем, ослушкивао сам њихове разговоре. Гледао их загрљене… Био сам њихова сенка, њихово друго ја. А Њу сам поштовао колико и Он.
Као да је осетила моје присуство, ту моју пренаглашену знатижељу, једноставно је изговорила:
-Не брини, све је у реду! Да је другачије, зар бих била с Њим!?

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

2 реаговања на Он

  1. Da…Ponekad je potrebno da nam neko to kaže….

  2. priceiutisci каже:

    Kao da opisujte nekog,koga i ja poznajem..

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s