Како сам стигао у Фаркаждин

Томислав Душановић Катинац

Како сам стигао у Фаркаждин

-Је л` смем да те пољубим?- питао сам је када сам пустио њен подбрадак и одвојио усне са њених.
-Па, то си већ урадио,- одговорила је полугласно, скоро шапатом, изненађена мојом дрскошћу.
-Не љутиш се,- питао сам.
-Па, исто ми је и да се љутим и да се не љутим,- рекла је равнодушно слежући раменима.
-Признајем да сам дрзак, нисам могао да одолим,- правдао сам се док ми је нудила фотељу да седнем.

Нашли смо се на некој друштвеној мрежи у шуми знатижељника, авантуриста, радозналаца и ко зна каквих све паћеника. Било је то некако спонтано. Док сам листао шаролике фотографије, најчешће усамљених жена, за око ми је запала сићушна мршавица веома лепо обликована, дуге, уфрћкане косе. Њен поглед ме је просто пробадао, тако да сам се инстиктивно померио са столице, да бих га избегао. Силно се разликовала од осталих, остављала је утисак сигурне, чврсте жене.
Због силних обавеза неколико дана сам заборавио на њу. Мада, морам признати, негде дубоко у мојој свести, тихо је бубрила.
Била је скоро поноћ када сам пришао рачунару да бих га искључио. Али, њен лик се наједном створио преда мном и ја сам кренуо у сурфање по интернету, не бих ли је нашао. Срећом, била је на мрежи. Један клик и једно кратко „Добро вече“! Брзо је отпоздравила, кратко.
-Зар није време за спавање?- упитао сам.
– Некоме јесте, мени није,- одговорила је.
Било ми је тешко да наставим ћаскање, осетио сам њен хладан тон, уздржаност. Вероватно je на вези с неким, нашла сродну душу, помислио сам, а ја навро ко сивоња. Шта ће жена, да ми црта!? Заћутао сам и наставио да прегледам профиле и читам цитате на њима, покупљене ко зна откуд. Свака је желела да себе представи као мудрицу, паметницу, а био сам уверен, посматрајући њихове фаце, да углавном не знају шта су написале, нити знају смисао написаног.
Нагло ме је тргао клик са профила „мршавице“- Само „добро вече“- написала је. – Или сте заспали?- додала је.
Признајем, пријатно сам се изненадио. Нешто ме је привлачило њој. Њен поглед је неког тражио, његова ширина је показивала њену усамљеност. Било је у њему и неке скривене сете, туге…
-А ја помислио да те смарам и да хоћеш да ме откачиш!- одговорио сам. – Не љутиш се што ти не персирам?
-Не смета ми,- и опет сам осетио уздржаност.
Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у суприорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника.
-Остављаш утисак паметне, племените особе,-написао сам,- можда нисам друштво за тебе!? А и нисам неки даса!
Начас ми се учинило да је нестала. Заћутала је. А ја сам, као у заседи, попут мудрог ловца, чекао. Стрпљења ми никад није недостајало и често сам, пријатљима, у шали говорио, да сам стара чекалица.
-Извините, -написала је, морала сам да нешто урадим!
– А ја рекох, ти ме откачи, кад оно, хоће млеко да искипи!- провокативно сам написао.
– Није млеко, нешто печем у рерни!
– Ма не правдај се! Је л` могу нешто да ти кажем?- написао сам. И не чекајући њен одговор додао,- Баш си ме обрадовала што ме ниси откачила.
– А што бих Вас откачила, не сметате Ви мени!
– Је л могу још нешто да те питам?- написах.
– Можете увек!
-Значи и сутра!? И покушај да ми не персираш!
– Лукави сте!- кратко је написала.
Упорно сам покушавао да одбијем заинтересоване даме са мреже и будем само са „мршавицом“, кад она опет нестаде.
-Нема те!- написах чекајући да се појави.
Одмах је уследио одговор- Нема Вас, али чујем да типкате по тастатури, имате нешто занимљивије!?- покушавала је да ме навуче на танак лед. – Не, написах, борим се са смарачицама, ти си ми довољно занимљива!
-Хајд`, причајте ми још мало о томе, да се нисте, можда заљубили на први поглед? Хоће и то!- ошинула ме је, онако, мушки.
– Па, вечерас сам нешто јако пробирљив,- написао сам, покушавајући да јој узвратим истом мером.
-Онда да Вам пожелим лаку ноћ? Па наставите да тражите!- написала је, учинило ми се, мало увређено.
-А шта ако сам нашао оно што тражим?
– Чиме се бавите?- прешла је преко мог питања.
– Замолих те да ми не персираш, кад смо на „ти“ мање обавезује, а чиме се бавим?! Дангубом!
– Вероватно је то јако лепо занимање,- написала је. – Сигурно сте и мене стрпали у ту дангубу! Хвала,- написала је.
Са овом паметницом се није шалити, помислио сам. Свако слово мора да се одмери пре но се напише. Али, признајем, импонује ми! На мрежама има много „недовршених“, а мршавица је показивала фину, уједначену меру за разговор. И била је веома опрезна, што ми се посебно допало.
– Па нећемо ваљда да тражимо разлог за љутњу, рано је!- написао сам.
– Вероватно немате сат, али ускоро ће два!- вешто је искарикирала моју опаску.
-Нисам мислио на ову ноћ,- покушао сам да се извучем и бацивши поглед на сат стварно схватих да је поноћ већ давно прошла.
Успевала је да код мене ствара недоумицу. После сваког разговора морао сам да преиспитујем себе, да анализирам сваку изречену мисао, реч… Иако не видим њено лице, осећао сам њен поглед, поглед који је нешто тражио од мене. Питао сам је да ли воли да чита, да ли воли поезију… А унапред сам спремио једну своју песму и био је потребан само један клик мишем и да се нађе на њеном монитору. Нисам ни сачекао одговор, послао сам је.
Настала је пауза. Чекао сам. Учинило ми се да траје сатима. И, онда, уследила је само једна реч. – Дивно! -написала је. И опет пауза.
-Морала сам да читам неколико пута!- додала је. -Остала сам без даха!
Не знам колико је трајала наша преписка, али кад год искључим рачунар у мени је остајао немир, дуго нисам могао да заспим, чекао да је поново „видим“! А кад није на мрежи, гледам њене фотографије, анализирам сваки детаљ, улазим у душу, постављам питања и сам дајем одговоре. Имао сам утисак да и она ишчекује мене, да сам заголицао њену душу…

Сео сам, не скидајући поглед са ње. Имала је равну косу која је оивичавала ситно, благо лице. Очи су јој сијале што на фотографијама нисам могао да видим. Ипак сам очекивао да ћу видети уфрћкану мршавицу. Свеједно, пријала ми је њена појава.
-Дошао си на кафу!- прекинула је кратку тишину и помало изненађена мојим слободним понашањем покушавала да упали плин на шпорету. – Какву пијеш?
– Добру, са кашичицом шећера! Зависи колике су ти шољице.- одговорио сам устајући и прилазећи шпорету. Чула је да јој се приближавам али није реаговала. Наизглед мирно, припремала је шоље док се вода загревала. Благо сам је ухватио за рамена и пољубио у врат. Била је топла и глатка. Лагано се окренула и запалила ме својим ужареним очима.
Тргао ме је прасак разбијене шољице.
– За срећу!- промрмљао сам не испуштајући је из свог наручја.

-Брзо си стигао, – рекла је палећи цигарету. – Мислила сам да се шалиш када си рекао да ћеш доћи!
– Са женама се не шалим… поготову са лепим и згодним!- одговорио сам гледајући је у очи. Није скренула поглед, парирала ми је. – Озбиљно сам схватио твој позив, али веруј, прибојавао сам се да нећеш отворити… Успут ми је свашта падало на памет! – додао сам.
– Не делујеш ми бојажљиво, рекла је – дајеш себи доста слободе! – звучало је као прекор.
– Знаш шта, хајд` да будемо искрени! Да ти се нисам допао, не би ме позвала! Да ми се ниси допала, не бих дошао! Веома је једноставно!
– Па ти си и самоуверен!- рекла је умереним тоном. Уствари, све што је изговорила, изговорила је уједначеним, скоро равним тоном. И поглед јој је био раван, продоран, испитивачки.
– Је л` ти добра кафа? – упитала је.
– Као ти, топла, слатка… прија ми!
– Ако може без претеривања и фолирања! То баш бе волим…
– А што мислиш да претерујем и да се фолирам?- упитао сам
– Па… први пут ме видиш у животу… први пут си проговорио са мном… Буквално, знамо се непуних пола сата! Не волим неискреност! – видела се озбиљност у њеном гласу.
– Извини, – рекох, – али ти мени ниси баш непозната! Не могу да прихватим твоју констатацију…
– Шта?! Знаш ме? – изненађено ме прекинула. – Да ме ниси пратио… шпијунирао?!
– Ма не! Шта ти пада на памет! – покушао сам да је умирим. – Кроз ону силну преписку сам се трудио да проникнем у твој свет, у твоју психу… Увек сам, после преписке, дуго и више пута, ишчитавао све што си написала… Правио анализе, претпоставке… Вероватно сам некад направио и погрешан закључак али сада, кад седим наспрам тебе, мислим да сам био доста у праву!
– Не буди баш толико сигуран у себе! – рекла је са извесним олакшањем. – Можда ћеш да се покајеш!
– Никад се не кајем. – рекох.
– Занимљиво, – рекла је благо се осмехујући, – ти си некакав посебан тип.
Нисам био сигуран да у њеном гласу није била мала доза ироније. Ко зна шта је мислила о мени!? Можда је скупила довољно снаге да ме истрпи док попијем кафу… Можда је ово себи дозволила као мали флерт… Можда је ово мој тежак трип! Одједном се у мени створила мала недоумица. Можда није сама… Никада нисмо разговарали о личном статусу. На тренутак сам одлутао у непознато.
-Извини, – тргао ме њен мекани глас, – морала бих да се спремам за посао, већ касним!

Њен чврсти загрљај и нежни, дуги, пољубац при растанку, распршили су све моје недоумице. Поверовао сам и себи и њој. Да, то је та жена, задовољно сам закључио у себи, улазећи у лифт!

Неколико дана сам узалуд покушавао да је нађем на мрежи. Њен профил је био неактиван. Како сам имао некакво информатичко знање, покушао сам да пронађем њену скајп адресу. И успео сам. На жалост, била је неактивна. Испод њеног имена писало је „Ван мреже“. Број мобилног телефона, који ми је дала при првом сусрету, несмотрено сам обрисао. Једноставно, нашао сам се у расцепу. Ње нема!
Почео сам да преиспитујем себе. Да ли сам негде погрешио? Можда је она схватила да нисам човек за њу! Можда је њена визија човека с којим ће бити другачија. Можда сам конзервативан, неинспиративан, незанимљив… Ко зна какве све слике могу да се пројектују у њеној лепој главици. Захватио ме тихи очај. Наједном сам схватио колико ми значи.
Из чиста мира, у пола ноћи, бих устао, сео у аутомобил и кренуо према њеној згради. Пребројавао спратове, загледао осветљене прозоре, зурио кроз ноћ… А онда, као спласнули мехур, резигниран и безвољан, враћао се у свој свет претпоставки и нагађања. Ње није било.
Нисам губио наду. Кривицу сам могао да тражим само у себи, у њој не! Ако кривице уопште има. Покушавао сам да себе умирим и да чекам. Нисам смео да је изгубим.
Телефон сам очајнички држао у џепу или руци. Убедио сам себе да ће ми се јавити, кад- тад. Поверење и слика коју сам стекао о њој су били чврсти.
Нисам се преварио. Два кратка клика на мобилном телефону су ми најавила поруку. Отворио сам је и прочитао: „Баш ти ништа не значим!? Могао си то одмах да ми кажеш!“ Шта она то пише, откуд јој таква помисао..? Нисам се честито ни прибрао, а огласила се нова: „Ја сам у Црној Гори“.
Намах сам осетио олакшање, задовољство… Мала шашавица. Шта њој пада на памет. Истог трена сам је позвао.

Био сам поносан њеним изгледом, њеним ходом, држањем… Земунским кејом су, као ускршњи звончићи, одзвањале њене потпетице… Стисак руку и благо припијање тела уз крадомице размењен пољубац били су довољна сатисфакција и њој и мени. Често смо са терасе „Венеције„ испраћали залазак сунца, пребројавали јато лабудова, наглас маштали о крстарењу Дунавом, гледајући бљештаве речне бродове који су замицали иза Великог ратног острва.

-Добро вече! Ја сам у селу! – рекла је када сам се јавио на мобилном. -Хоћеш ли…
-Наравно да хоћу,- прекинуо сам је у пола реченице. –Само ми реци где да дођем!
– У Фаркаждин!- кратко је рекла.
– Није да нисам чуо за Фаркаждин, али где је…
– Прати сигнализацију на новосадском путу и нећеш промашити. Чекаћу те на улазу! – рекла је.

Вече је увелико одмакло. На брзину сам се спремио, убацио неопходне ствари у ранац, сео у аутомобил и отиснуо се кроз топлу, месечином обасјану ноћ. Кренуо у Фаркаждин.

На пространој тераси, под пригушеним светиљкама помешаним са месечевим зрацима, седело је неколико особа. Када смо им се приближили на корак- два, њихов жамор је утихнуо. Радознало су гледали у нас.
-Ово су моји пријатељи сељаци! – насмајала се, представљајући их. – А ово је,- рекла је испруживши руку према мени – онај који је требало да дође!

Топлина сунца, које је навелико одскочило, ме је пренула из сна. Она је, на мојој утрнулој руци, мирно спавала док су се сенке наизменично поигравале на њеном нежном, препланулом, лицу. „Волим Фаркаждин“ рекао сам у себи и лагано је пољубио. Пустио сам је да спава.

&

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

8 реаговања на Како сам стигао у Фаркаждин

  1. ljiljana каже:

    Ipak nedostaje proživljeni sentiment—

  2. katinac каже:

    Љиљана, право је читаоца и на суд и на доживљај! Неприкосновено! И аутор може да их наметне само својим приступом причи ( у овом случају). Прича, свакако, није завршена, а у овом делу морало је овако! А, ви, жене, само би нежности! Наравно, шала, мада живот без нежности, присности, топлине… и није баш! Поздрав, Љиљана! П.С. Управо сам ишчитавао причу кад је стигао овај коментар, па ме мало понело!

  3. Ove godine zbog kiše ne odosmo za 1.Maj u Farkaždin 😉 🙂 ❤

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s