Удаде се Роска Црепуљарка

Томислав Душановић Катинац
Удаде се Роска Црепуљарка
Земља се развлажила, каљуга, лепи се за опанке, вуче и доле и назад. Још киши. Над Модром стеном се издваја парче ведрог неба, прозире се, а из удолице ковитла тешка маглуштина. Ситне капљице упорно пробијају ионако мокру, танку, мољцима изрешетану доламицу. Вижљасто шипражје пуно трња, наклоњено са обе стране путељка, млати по телу и мокром лицу. Покоји трн се забије у изношене чакшире од грубог сукна, заголица кожу, одломи се и остане тако да боцка, подмукло али сношљиво…
Киша је пробила зору и тешко да ће стати. Та изведрица на далеком хоризонту само завара уранилог путника и да му наде бар до прве низбрдице, кад ноге саме клизе низ растезљиву каљугу и заборави на дуго, дуго пешачење.
Неких двеста- триста метара лево, на пространој заравни, већ увелико петли кукуричу. Само то и густи колутови дима из широких оџака падају на мокре кровове. То сањиве и мргодне бабе ложе мокру и натрулу церовину, што су је купиле у горју понад села, и на леђима или мршавим магарцима, довлачиле и слагале под стрехе, са свих страна ниских блатара…
До ове заравни и шћућурених кућерака одваја се некакав путељак, испечаћен шиљастим козјим папцима и малом магарећом потковицом. Негде с преда, љуто, потмуло, пригушено, отима се пас на лацу. Само тада се чује таква псећа дрека или на лисицу или на човека. Пси једнако лају и на поштена човека и на банглова.
Однекуд избија далеки, притајени плач детињи, деца и бабе се једнако рано буде. У селу мало има мушких глава, а разлога за то је пуно. Време је пролетње.
Из дна стомака, према грлу,поткрада се некаква мучнина, сабија, дах постаје тежак. Треба сести, застати бар, прислонити се уз какав сасушени брест или чворнати граб, другог дрвећа већ није, испетљати из недара пљоску са ракијом. Путник, пешак, мора да је има, она је у недрима увек, на левој страни, пониже срца.
Први је гутљај помало сланкаст, халапљивост повуче зној са лица, разводњен кишницом. Блажено жеже. И уста и ждрело. Помери сваки дамар. Мучнину потисне тамо одакле је и дошла. Још два гутљаја, доста је. Да крв загреје. Да тело не стине.
У сусрет се примиче некаква прилика, људска. Штапом се подупире, мрмори, псује, или невреме или некакву алу. Бог зна одкуд је измигољио и куд је намерио.
-Помоз бог,- хладно као и ово јутро, – Бог ти помогао,- прокисло и смушено, а пут два смера има, па куд је ком драго.
Пашче, чупаво и блатњаво, оњуши ноге, попиша коприву, уврне репић пун чичка и скакуће даље. Киши свеједно.
Остаје село за леђима, кукурикање и лавеж учесталији, зањечи који магарац, дуго док не промукне. Као да се загрцнуо. На пространој ливади, заклоњеној са севера високом буковом шумом, ограђена сасушеним трњем и гомилама камења, појата. Павлова појата. Клепетуше на овцама праве некакво чудно сазвучје. Стадо се узмувало. Време је мужи.
Трбушасти домаћин, само у кошуљи, до пупка раздрљеној и заврнутих рукава изнад лактова, испире ведрице гломазним, испуцалим рукама.
Опор се мирис, измешан са влагом, разлива ливадом. Поред појате од букових талпи, испуњених блатом, црвеним, горским, ниска, пространа колиба. Ближе њој запахне мирис варенике, тек провреле, мало загореле.
Покисли дошљак, већ отежао од мокре одеће и каљуге на опанцима, лагано и тихо се спусти на гомилу камења.
-А, чича Манојло, што си сам? Помоз бог!- уморним гласом се обрати трбушастом чобанину.
–Да се не смрзнеш тако? `Ладњикаво је.
-Де, де, не бригај ти за чичу, него… од којих си, одакле си!? Који те мој доведе овденак!?
– Е, чича, ја сам лужничанин… Чуо си за Пујкаре, доле…
– Де, де, знам. Кућа ти је испод Чукалових?- самоуверено закључи Манојло.- А, де, реци, који мој тражиш овденак? Сад… Кад куче не мож` да се сврти од кијамета…
– А, да ти ја помузем овце, чича…
– Ма, де, мојега, што ти мене чичаш?- брецну се старац. – Који сам ја теби чича?! А не рече како се зовеш!
– Среја, Срећко Пујкар.
– А, де, за неког срећко, за неког несрећко… Држ`, де, ведрицу… На! Музи!- и Манојло гурну у руке дрвену ведрицу дошљаку.- Ја ти и онако једва крпим душу…Нема ко…- додаде старац помирљивим тоном.
-А, де, а шта ћеш ти овденак, не рече ми малочас?- зачкиљи старац упитно.
– Има ли ко да потера овце?- упита Срећко седајући на већ сатрули и расквашени пањ, како би избегао директан одговор. Очигледно му је било непријатно да, онако, изнебуха и ту на појати, саопшти своје намере.
О, Росано! Роскааа!- подвикну Манојло погледа окренутог према колиби.- Ево, сад ће…- настави Манојло, као за себе.
Убрзо из колибе потрча према појати девојчурак узимајући лесков штап наслоњен уз климава врата. Није видела незнанца кога је заклонио њен отац. Tек кад је пришла на корак- два од ограђене појате, виде човека на пању, коме је лице скривао повећи обод сквашеног шешира.
-`Број`тро!- збуњено промрмља Росана, покушавајући да разазна лик испод шешира.
-И теби добро јутро!- пресече Росану однекуд већ познати глас.
– Чича Софроније! Шта ћеш ти …- забезекнуто, у пола реченице, застаде Росана. Није схватала шта се дешава. Одкуд овај човек кога је почетком прошлог лета срела у честару и рекла му да једе говна! Да се није сетио да је тек сада тужи оцу… А што је баш раном зором и по овом, никаквом, времену… Ништа јој није било јасно.
Срећко подиже шешир, баци га на оближњи грм и протера прсте кроз влажну и густу црну косу. Указа се питомо, дугуљасто лице, црних продорних очију.
-А шали се Роска,- обрати се дошљак старом Манојлу. –Или ме заменила с неким…
У пространој, ниској колиби је било претопло. У углу, на огњишту, пуцкетали су суварци, а поред, у великом бакрачу, пушило се тек скувано, синоћ помужено млеко. Срећко, зајапурен, што од муже, што од ватре и узбуђења које је сваког часа нарастало у њему, скиде мокру доламицу и стави је уз огњиште да се просуши, из које најпре извади пљоску ракије, .
И стари Манојло ништа није разумео али га пљоска ракије мало отрезни. Свеједно је сео наспрам Срећка и ћутао. Росана је, као у свакој домаћинској кући, насекла младог сира, ставила на троножац и прекрштених руку стала уз огњиште.
– А ти си под шеширом много старији!- загледана у дошљака, као за себе, рече Росана.
– А имам и све зубе!- значајно јој узврати Срећко.- Сад ћу да замезим сир, да видим каква си домаћица! `Ајд, чича, да смо живи и здрави!- прекрсти се, потеже из пљоске добар гутљај ракије и пружи је Манојлу.
– Да си жив и здрав, и да `одаш прав, и да не забрљавиш, треба дома да се вратиш!- узврати старац.- Него, де, врдаш ми ти к`о курва од тврдога! `Ајд, што си дош`о?- узјогуни се старац.
– Чича, право да ти кажем, ја ти дођо` у прошевину!- рукну Срећко и прстима лупи по троношцу, као да хоће да добро потврди своје речи. – Мислим да је ово твоје девојче већ стасало за удају! Гледам га стално, доле на друму, како носи црепуље… Није, чича, тај пос`о за девојче… Дај да спашавамо мука и њега и тебе…- поче да увија Срећко.
– Ма, оца ти јебем,- поскочи старац са столичице- је л` ти мислиш..? Није те срам!? Роска ћерка мож` да ти буде! `Ајд, `ватај пљоску, па одакле си дош`о!
– Е, чича, стани де! Акалан ли си? Па ти мислиш да сам ја…- устаде и Срећко.
– Немам ја што да мислим, ти треба да мислиш, `ајд!- није попуштао старац.
– Чича, бре, манит ли си?! Па не тражим за мене! Имамо једно момче код Чукалових, Роскин врс! Па, ја бре, чича, сам домаћин човек, имам и жену и децу, ти к`о да ниси у винклу!?- осу Срећко, схвативши старчеве стрепње.
Стари Манојло није знао шта га је снашло. Да л да се радује или да тугује?! Чукалови су, доле у Лужници, богата фамилија, честита. На добром месту, на путу. А то момче не може да буде лоша прилика. И Росана је већ стасала. Ако застане, нико је неће хтети. И овде, у брдима, живот је тежак, тек за женско чељаде. Земље ем нема, ем је никаква. Није земља, камењар. А од црепуља не може да се живи. И Росану је већ стид да натовареног Мурџу сваке среде гони до Калуђерева… Мушки је то посао, ко зна до кад ће она…
Срећко се већ увелико спуштао преко Вукових ливада, задовољан што ће обрадовати Чукалове, кад зачу промукли, отегнути Манојлов глас.- Људиииии, удаде се Роскаааааа!!!

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s