П.И.С.А.Ц.

Томислав Душановић Катинац

П.И.С.А.Ц.

Сарадница ми невољно најављује –Писац, Ваш пријатељ!- знајући да не волим посете те врсте у ово време.
Улази човек кога сам видео последњи пут пре десетак година, скоцкан, углађен, зашиљио ципеле к`о скије, а све ми се чини да је ушао у туђе одело. Гледам га и питам се какав је то он писац? Да не пише по тараби, песку на плажи, зидовима по кући, фасадама! Гледам и чудом се чудим, забезекнуто. Да није ушао код мене уместо неког другог, у тренутку заменио место и умувао се? Сигурно сам изгледао веома блентаво док сам бленуо у њега. Да није сарадница погрешно чула, да се није забунила…
Пера Муљавина, друг из средње школе, који никако није могао да изговори «Данте Алигијери», који је за Молијера био убеђен да је молер, који је запињао при свакој сложенијој речи- писац! Стварно, гледам, бленем к`о највећа будала, не долазим себи… Пера Муљавина- писац!

Од тог чудног сусрета у мени се нешто покренуло. Све чешће сам се питао како људи пишу, о чему пишу, како успевају да испишу седамсто- осамсто страница? Забезекнуто читам новинске чланке: «Наш најтиражнији… Наш најчитанији… Родио се нови Андрић…» Набавим књигу, почнем да читам, а оно: фиксање, кресање, блејање… Преписана улица.
Телевизијске екране преко ноћи испуне шиљокурани који су разоткрили тамни књижевни вилајет, пуни себе и некаквог, мени непознатог, самопоуздања, говоре о својим ремек делима. Не могу чак ни мирно да прођу улицом, да уђу у пиљарницу, купе новине… Салеће их читалачки публикум, баца се пред њих, вапи за аутограмом… Њихова велика дела, пуна «пизде материне» и «брате, који ти је курац» једноставно- плану за дан!
Ту представу о себи пласирају, а очигледно успевају и друге да убеде да су досегли најдубље књижевне тајне. А ја, запнем код прве реченице, побркам мисли, заборавим шта сам хтео да кажем. Све ми се чини да реченица нема добар склоп, да је јалова и сувопарна… И како да пишем? Какав писац да ја будем? Да се уредници спрдаче и шегаче ако иоле до њих дође нека моја шкработина.
Решим да је најбоље не уплитати се у коло ако не знаш да играш, јер ћушну те лево, ћушну те десно, а после сам изађеш!
Прође дан- два, а почне нешто да сврдла у мени, не да ми мира…
Коњина се на сва уста хвали како је написао што до сад нико написао није. Не дај, боже, Нобелову! Шта ће с њом!?
Фрустрирана, напаљена, сексуално изопачена, умно рашчеречена списатељица, од силног брбљања забалавила, а и књига јој сва љигава, уби се од доказивања да без оргијалног секса нема литературе! «Кад су моје ерогене зоне будне, кад је моја чулност на врхунцу, у екстази- ја најбоље стварам, из мене врцају ремек дела!»- саспе у микрофон, а да не трепне, разјапљених уста преко целог екрана.
И шта сад?

А Пера Муљавина каже да је писац за децу и омладину. Проникао је, каже, у дечју психу. Докторирао, брате… Дете да га зајебе- таман посла! Па, био је и он дете. А има их четворо. Построји- па васпитава! Нема зајебанције… -«Ма и каиш ради! Да видиш како га толеришу!»- објашњава Пера психологију.
Опет се питам како, о чему пишу људи? Испишу брдо хартије… Само на једној страни колико је речи, колико реченица, па кад то помножиш са, рецимо двеста… Чудо! Сигурно треба бити алапача, брбљати двеста на сат, сетити се свега и свачега… Лупетати и што јесте и што није.
Дам себи задатак- данас и сваки дан пиши једну страну, али сваки дан. За годину ћеш имати триста шездесет пет страна! Мало ли је!? Ето књиге. И ти писац! Шта ћеш више?
Е, ту је квака! Нисам ја рођен за то, туп сам. Тупав! Није то мој свет.
Пера Муљавина ми не излази из главе. – Брате, клинцима не купим патике, чет`ри пара- једна књига! Триста евра за штампање- чиста уштеда! Три реда текста, па слика, па крупнија слова, стисни отуд, стисни одовуд, дебља хартија и ето стотинак листова! Цела књига!
Видиш његову логику. Код њега то иде без пардона. Смислио човек све! А мој проблем је што не могу да саставим три странице текста. Кренем, пишем, блејим. Обрни- заврни- две стране… Неће… Нисам ја за то. Да се прода, да се направи добра промоција, добар маркетинг, е, ту сам.
Сад ми је синуло зашто је Муљавина дошао код мене.
Добра му је рачуница, може и да не једе, да му деца иду гола, да прода жену и штампа сабрана дела, мемоаре у три тома… Бизнис!
И Пера Муљавина уради каталогизацију, онда књигу под мишку и у Удружење. Куц- куц! Добар дан- добар дан! Ја сам тај и тај, ево црно на бело, уписуј,брате! И- Пера Муљавина члан Удружења! Причај ти о њему што год хоћеш, мисли о њему шта ти падне на памет, он је- п и с а ц! П.И.С.А.Ц!
Свашта сам претурао по глави. Контао. Исприча ми неко своју муку, своје догодовштине и ја кажем, е, биће од овога добра књига. Почнем да разрађујем тему, да правим композицију, класификујем ликове, онако школски… Прође дан- два, прође и мене. Почнем да налазим разлоге да то није добро, да неће имати читаоце, да је тема офуцана, израбљена…
Хајд`, кажем, да мало попијем, можда ће да груну емоције! Слушао сам за многе писце да су пијандуре, испичутуре, боеми… То их држи.

Улетвим се к`о мало дете, дупе- глава. И спавам по три дана, никако да дођем себи, а заборавим и оно што сам знао. Где да пишеш, кад не знаш за себе!
Прође неко време, а мени ђаво не да мира. Чекај, кажем, да нађем Теорију књижевности из средње школе. Генијалан уџбеник, непревазиђен. Чини ми се да је аутор Драгутин Стевановић. Тај ми је податак некако остао у глави, зашто, не знам! Сећам се књиге, корица, свега… Можда сам и лупио.
Има тамо књижевних родова и врста, ухватим шему и удри. Тамо ти је скоро нацртано како се стварају књижевна дела. Попнем се на таван, чини ми се, горе су књиге. И рондај, рондај, целу суботу пре подне- нема! Свега има, Теорије књижевности- нема. Пуј, јебем ти баксуза, кажем. Што год кренем, заврши наопако.
Сетим се Прегледа југословенске књижевности, знам, биле су две књижице, први и други део. Чини ми се ду су ту били изводи из дела, а онда анализе. Обрађена дела, баш стручно. И ту може да се доста научи. Што но кажу, бар видиш «шта је писац хтео да каже». Ђавола… Сетим се, дао сам их брату од тетке, а он отишао у Канаду. Разбуцао кућу, све отишло, камо ли књиге! И све се заврши по оној народној «Како год се окренеш, дупе ти је позади!»
Кад за нешто ниси рођен можеш да дубиш на глави, можеш да обрћеш и заврћеш на сто начина, али ништа, нула. Савиј грбачу и рмбај, рмбачи, нема ти друге. Оно што ти је суђено када те је мати донела на свет, тако ће ти и бити… Помири се.
Легнем и почнем да мотам по глави, чини ми се за сат времена могу да смислим сабрана дела. Тако ми лако иде, само слажем реченице. Кажем, све ћу ово сутра на папир. А такве мудрости смислим да се сам себи дивим, дијалози драмски, мудрости малте не античке, психоанализе, описи природе..! Све ми се то проврти кроз главу. Мом усхићењу нигде краја. Све савршено- док не сване, док се не пробудим… И, ништа!

Списатељска срећа никако да ми се осмехне. А преда мном Пера Муљавина, Пероња- сероња, како га све нисмо звали. Кад у друштву нисмо знали шта да радимо, како да се забавимо, њега смо зајебавали. Сад он писац, ожењен човек, отац четворо деце. Још ће испасти заслужан грађанин.
Смешка се.
Можда је у мени пробуђена сујета, завист. Зашто да неко, за кога знаш да је нико и ништа, или си само у то убеђен, одједном буде испред тебе? Наједном почнеш да се присећаш другова, пријатеља, комшија, па чак и рођака и да копаш по њиховом животу. Ко је, како је, зашто је постао то што јесте? И у свему је сумња. Да бисмо пред собом остали чисти и достојанствени морамо у другима пронаћи нешто што ће их унизити, упрљати, спустити им вредност, макар у нашим главама.

Стоји Пера и смешка се. Смешкам се и ја. Онако, бенасто. Осећам то, знам да нисам свој. Одједном сам се нашао у неком расцепу. Као да пропадам кроз време… Вртим слике бесомучно, огромна спирала се суновратила кроз мој ум, прави хаос. Видим га онаквог, никаквог, од кад га знам. Наједном, онако, филмском брзином, прекорим себе за сву злобу према овом човеку… Шта ми је скривио, није он крив што ја не разумем да се свет мења, да се људи мењају. Да се неко опамети, сазри, а неко поблесави и интересовања му остану банална и приземна, интелект му ни за степен не порасте, остане да бауља по тривијалној стварности…
– Петре, друже стари, која те мука мени доведе?- као да сам не знам колико сам срећан што га видим, почех мелодраматичним гласом. – Ако ме је нешто данас обрадовало, то си ти!- слагах, а да нисам трепнуо.
– Брате, добро си се увалио!- рукујући се и грлећи ме, одговори Пера.
– Јеби га, теже је доћи до тебе него до министра… Добро је, добро је… Није лоше да је неко наш овде.
– Да попијемо нешто,- понудих га.
– Брате, све, осим живе соде! Ма, шалим се,- рече,- само кафу, нисам пио од јутрос.
– Ма, дај, човече, па ниси ти било ко! Сад ће друг да наручи и нешто уз кафицу!- стварно сам хтео да га угостим. Не због тога да ме неби олајавао у крају, једноставно, део младости смо провели заједно.
– Него, `ајд док то стигне, да те брат нешто приупита, да брату нешто учиниш! Ти си сад моћан човек.- поче Пера. Мислим да друга не треба да молим, кад знам да може…- поче да уврће.
– За мог друга све!- рекох самоуверено. – Само, брате, да не идем у Падињак! То би било превише, одвикао сам се од пољских радова!- покушах да се нашалим. – Него, причај!
– Ја сам ти, брате, издао једну књигу,- поче Пера, муљајући по торби.- Ево, прво да видиш, па да причамо! Опремљена, боли глава! И, коштала, али ми није жао! И тираж ми је добар, хиљаду комада!- рече и гурну ми у руке стварно, на око, леп примерак тврдо укоричене књиге.- За децу и омладину!
– Немој само до краја да сјебеш ову нашу, већ сјебану омладину!- насмејах се.
– Ма не, брате, ово ти је озбиљна ствар!- извуче ми књигу из руке и отвори насумице.- Ево, како слонче да ставиш у лонче!? Гледај!- рече.
– Ово је више за основце! Знаш како су се моја деца одушевила… Ма, ћале, ти си кул, кажу!- настави Пера и отвори нову страницу.
– Мајмун Кита негде хита, – видиш, све лепо илустровано, описано, да деца уче, да виде од кога су постала!- закључи Пера.- Ти, брате, само мени шарни овде и опичи мур и ја лепо кренем у школе…- и ћушну ми папир под нос.
На папиру је лепо одштампана препорука са високом оценом књиге, а у дну моја функција и име. Само, како рече Пера, да шарнем и опичим мур! И још каже, ништа ме не кошта, још ће моја деца добити једну на поклон.
– Знаш, брате, школа ти је најпоузданије тржиште. Учитељици дам 10%, а кад она каже, купуј, нема детета које неће! А и цена ми је никаква, да се покрпим…
Гледао сам га скоро не трепћући. Нисам био сигуран да ли слушам његову причу или сањам. Узео сам му књигу и почео да листам. Фотографије домаћих и дивљих животиња, птица, живине испод којих је било по неколико бесмислених реченица улепшаних китњастим ћириличким писмом.Ко зна на шта сам личио кафе куварици која је донела кафу и пиће, а да је скоро нисам ни видео.
– Па, брате, да се куцнемо!- тргао ме је глас и подигнута чаша.- Ваља се!

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s