Роска црепуљарка

Томислав Душановић Катинац

Роска црепуљарка
– Ђа, Мурџо, ђа!- подбадала је петама чупавог брдског коњића, девојка помало чудног изгледа. Имала је дугу уплетену косу, дречаву цицану блузу, мало раздрљену, и сукњу необичног кроја, што се од коњског самара и товара на њему баш није разазнавало.
Још јунско сунце није ни озарило брдовити Бердуј, а она је натоварила свог Мурџу тек испеченим црепуљама и кренула му у сусрет, у подаље село, Калуђерево. Неустрашиво је пролазила кроз магловито и студено Ждрело у ком се обрушавало богато крашко врело стварајући језиве звуке. Давно је она превладала страхове, још док је на истом путу, као девојчурак, пратила времешног оца Манојла.
Дошло је време, да као најстарије дете, у недостатку браће, преузме очеве, мушке, послове. А имала је лепо име, Росана! И звали је- Роска.
Товар са црепуљама Росана је носила у Калуђерево само средом, да би у повратку, негде између јутра и поднева, стигла на пијацу у некадашњој варошици, подно Бердуја.
Радо је завиривала у сваку бакалницу, ковачницу или казанџиницу и ћеретала са калфама и шегртима, својим вршњацима. Знали су је сви и веселили се њеном доласку.
Није Росана много дангубила на пијаци, журила је у Бердуј да помогне оцу око мешења глине за нове црепуље и скупљања суварака на Вуковим ливадама, како би се направиле довољне залихе дрва за дугу и оштру планинску зиму.
Једном, док се враћала кући, недалеко од Павлових колиба, запазила је средовечног мушкарца како обуздава добро оседланог дората. Није могла да одоли, а да не добаци: – О, чича, да ниси нешто изгубио?! Шта тражиш овде?
-Јок, дете, тражим шта ми треба! Ја не губим, само добијам! – одговорио је незнанац. – Јеси ли ти овдашња?- питао је.
-Јес, од Шакламанових сам, од црепуљара! А, који си ти?
-Ја сам, дете, чича Софроније, Врелац!- слага незнанац, а да није трепнуо.
-Како, бре, чича, ја све Софроније из Врела знам, али тебе… Јок!
-Лепо јашеш,- добаци чича Софроније, избегавајући пропитивање, само ти то кљусе не приличи! Је л би `тела да мало мог појашеш?!
-Ма, чича, нешто те гледам… Имаш ли ти све зубе?- озбиљно га загледа и упита девојчурак. Затечен питањем, незнани слеже раменима и равнодушно рече:- Имам!
-Е, чича, онда да мало `јеш говна!- одбруси девојка и подбоде своје кљусе, које је понесе кроз јасиков честар.
$

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s