Остаде ми негде неизречен…

 Томислав Душановић Катинац

                         *

  • Остаде ми негде неизречен јад
  • У некој шкрињи покопан словима
  • Можда је сада на тлу Атлантиде
  • И трпи мучну за сазнањем глад
  • Можда неки нови облик прима
  • Ил` крв оплакује шпањолске кориде
  • У некој шкрињи словима покопан
  • Једну душу чува од излива свести
  • Да није под руком старог неимара
  • Па црвено сипа као бесни кан
  • Или можда јури ка петловој крести
  • Да у првом боју чува поглавара
  • Можда је сада на тлу Атлантиде
  • Шкрињу грли костур заробљен временом
  • Неизречен јад хоће да излије
  • И да немо плови са звуком етиде
  • Да сутрашњицу покопа бременом
  • Да јој децу велом бесмртним повије
  • Остаде ми негде неизречен јад
  • Можда је сада на тлу Атлантиде
Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s