Бранку Миљковићу, песнику

Томислав Душановић Катинац

Бранку Миљковићу, песнику
(пред спомеником)
Ту на мокрој ледини
К`о забодене да су две кости
Ту сужањ у травама дивљим
Наткриљен чавкама
Што сами су гости
К`о да ватру твори из шаке пепела
Ни да проговори
Ћути
На челу му снове
Громови и муње снују
И птице се гнезде у дубини бора

На тој ледини
Мокрој
Камен почиње да цвета
Ватру је крв оплеменила
Сокови у току залеђени
Открављени су

Спремни смо да се огледамо
У свом крвотоку
У нама речи просто листају
Али
Најлепша реч је која се ћути

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s