Пусти ме, дете, имам посла!

Томислав Душановић Катинац

Пусти ме, дете, имам посла!

или

Узећу ти наставника, па учи!

Мода је универзална категорија. Има је свуда. Али, веома често, постала је помодарство. А од тог помодарства нико није имун, ни чобанин ни академик! Успело је да продре у све поре живота. Човек је склон веровању да ће модерним , односно помодним, поправити свој лик, слику о себи, свој статус у друштву. И наравно, безусловно посеже за свим што сматра модерним, односно, помодним!

Последњих година доста је пажње у јавности посвећено родитељству, односу према породици, деци… Овим проблемом се баве многи, неки у најбољој намери, већина, чисто, комерцијално!

Деведесете године прошлога века су изнедриле један нови сој људи. Стицање материјалног богатства људи сиромашних духом безусловно је „померило“ односе на друштвеној скали.  Али не само то, чак и богати духом, пожелели су да мало измене своју „словенску слику“! Рађање и једног детета је постало „баласт“. Жеља за досезањем „статуса по сваку цену“ потисла је све у други план. На жалост, веома често и то, једно, рођено дете!!!

Уврежено схватање код нас је да школа има обавезу да „заврши „ посао, да створи комплетног човека! И ту почиње основни проблем у стварању „човека“! Упишемо дете у школу и сачекамо, за осам, дванаест година комплетан „производ“! А ми, по страни, неми посматрачи у „сачекуши“! Не, не!

Учитељ ће показати детету, првачићу, како се пише слово „А“. Рећи ће му да постоји мало  „а“ и  велико „А“!  Учитељ ће указати детету да је 4 Х 8 = 32! Учитељ ће рећи детету  да постоје домаће и дивље животиње… Али…

Децу, наравно, не можемо генерализовати. Њихове способности су различите, њихове могућности! На крају, Перица је рођен првог јануара, а Микица двадесетосмог фебруара наредне године, и гле мудрости, заједно пошли у први разред! А Перица већ трчао и научио прву сочну псовку кад је Микица начинио први удах и својим продорним кмечањем се успротивио овом свету! А слово их чека заједно. За њега су они само ђаци, нема привилегија!

Школско градиво, руку на срце, стварно је преобимно. Уџбеник за Музичку културу у првом разреду има 95 страница са нотним записима, силним ребусима и укрштеницама. А првачић тек сриче прве, најједноставније текстове! Неретко родитељи ангажују помоћног учитеља свом детету од првих школских дана. Да се нађе! Ипак је то реткост. Прави проблем настаје у осмом разреду, када родитељи схвате резултат своје (не)одговорности. Е, онда су сви наставници, или они који личе на наставника, добри! Како дете да заврши квалификациони испит?! Замислите, треба да одговори на четрдесет питања, односно реши четрдесет задатака. А све те задатке има пред собом најмање годину дана! И замислите, из математике неће на испиту бити задатак из збирке који гласи: 2 + 3=   , већ 3 + 2=   ; И како дете да се снађе?!

Хајд`, занемаримо целу причу и само се запитајмо: „Шта ће то унајмљени наставник понудити ново?! И ако понуди нешто ново, зашто тога нема у уџбеницима, у програмима!?“

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Пусти ме, дете, имам посла!

  1. katinac каже:

    Ускоро следи цео текст!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s