Прича о Крстивоју Косовцу, Милчи и покојној Анки

 

                                          Tомислав Душановић Катинац

ПРИЧА О КРСТИВОЈУ КОСОВЦУ, МИЛЧИ И ПОКОЈНОЈ АНКИ 

«Јагње да ми закоље, мајку му зликовачку! Ја нисам кољаш али ћу сад бити. Заклаћу га и то да зна зашто га кољем- зато што је заклао моје јагње… Зашто си ми заклао јагње, бре? Бандо!»

Крстивоје тетура сеоским путем, набире ниско чело, мршти се, псује кроз стегнуте зубе.

«Мене краду, мајку им фашистичку, а моја покојна Анка им је и кокошку клала и ћурку пекла, па ништа… Ја им сметам, не ваљам и никада нећу ваљати!»

Тако Крстивоје, вазда, кад се напије. Говори о краљу Петру, политици, Леки и Јошки, комунистичкој партији, Пашићу и Љотићу…

«КП је био златан! То је била душа од човека! Али најурише га. Не ваља он- не ваљам ја! А они – добри! Е, да га јебем! Где си Пеееро, злааатни сиинееее!»

«Злато је под земљом већ месец дана! Никад није смео ни да се врати, прошло је његово… А ови те нису скоро приводили? Још пре три дана, а?»

Није дозвољавао да га ко насамари. Правио је себи замке и сам се из њих чупао.

«Крсто, мокра је земља!»

«Земља је наша мајка. Она ми чува Анку. Моја Анка  је сваком била добра па је сад нема, нема је… Милча ће живог да ме сарани мајку му четничку!

«Хајде устани, оболестићеш се!»

«Ти си албански агент! Они су тако кратко ошишани!»

«Откуд знаш албанске агенте?»

«Ја сам са њима радио, ја сам партизан!»

«А псујеш комунисте!»

«Ја псујем кољаше. Две ћурке су ми заклали!»

«Ма ко ће ћурке да ти коље? Што причаш глупости. Кажу да их је лисица однела, ниси их добро затворио.»

«У пизду материну такве лисице. И ја сам лисица. Погледај ми зубе! Ааааа!»

«Ма, ти си пијан, брате!»

«Јеси ли ти човек?»

«Јесам!»

«Ниси. Ти си агент!»

«Немам ја везе са политиком… Него, да испијемо!»

«За КП!»

«Молим те, престани! Нећу и ја у затвор. Увек ти о томе кад се напијеш.»

«Море, ти си издајица! Издајицо, пишам ти у пиво! Јуутроос раано из Лондоона, полетело јато авиоонааа!!!»

Тако Крстивоје тражи зло у добру и добро у злу. Имао је сина и кћер. А имао је и Анку. Само, она је умрла. Ко да схвати Крстивоја, ко да га разуме! Кћер се удала. Отишла.

                                        #

Леп јулски дан. Сунце већ полази на вечерњу молитву- клања се западу. Још увек је све утихло, учмало.

«Десет година си јео швапски хлеб, а сада си дошао мене да једеш! Ти си четник, упропастио си ме! Због тебе ми је дом опустео… Јао мајко мојаааа…»

«Ко је четник, лебац ти богов, ко?»

«Пусти ме! Пусти, Милчо… молим те, к`о бога те молим, … пусти…»

«Оћеш ли да ме зајебаваш док сам жив, мајку ти фашистичку?

«Јао, јао! Уби ме! Милча ме убии! Људииии!

«Што се,  бре, дереш?  Ко те дира?»

«Платићеш ово, мајку ти фашистичку!»

«Јесам рек`о да то не понављаш, јесам ил` нисам? Говори ко је четник, ко је фашиста? Ко је кољаш? Кажи још једном, ђубре пијано! Хајде,бабарого, караконџо!»

«Ниси, ниси ти, Милчо… Ниси.. Јааоо! Ја сам…»

«Не јаучи кад те не бијем.

«Није те стид да оца бијеш… Мај…Саранићу те!

«Ти – па отац! Мало морген!»

И тако, таман се Милча одмакне пет- шест корака, а Крстивоје га опет назове фашистом, четником… И опет свађа. А после, као на филму, као да сањаш- Крстивоје и Милча седе на прагу куће са чашама у рукама и препиру се у чије ће здравље да испију. Крстивоје је опет за Петра.

«Шта је човече, зашто да се убијеш?»

«Умрла је моја Анка. Овде, баш под овом крушком ћу се убити!»

«Хајде, седи мало, одмори се!»

«Да ти кажем једно! Краљ је отишао али је оставио мене, оставио ме да бринем о вама. Ја сам човек, нема бољег од мене у целој Југославији али Милча… упропасти ме!»

«Зашто ти увек о политици, о краљу..?»

«Ништа ја не знам о томе.»

«Па, ето, сад причаш!»

«Ти си агент!»

И спава Крстивоје под великом крушком, не сања Анку због које је пошао да прекрати опијени живот, већ полицијску станицу.

«Јесте ли ви Косовац Крстивоје?»

«Ја сам, господине.»

«Јесте ви свесни онога што чините?»

«Шта то чиним?»

«Немојте да се претварате. Кад се напијете извикујете неке антидржавне и антикомунистичке пароле.»

«Лажу, господине! Ја сам се борио за ову државу… Рањен сам у дебело месо!»

«Немојте више то да чините!»

«Нећу господине!»

Врћа се Крстивоје из вароши, блажено набире ознојено чело и псује полицијска њушкала. Хладовина се помакла.

На овој летњој жези повија се златно класје, пуцкета, испадају једра зрна,сеју се и клијају са првом кишом, кад им време није. Овде једна њива, а тамо преко ливаде још неке, стоје непожете.

«Хеј, комшо, зрела ти је ова пшеница, зашто је чуваш?»

Крстивоје задовољно трља на длану велики, жути, клас.

«Анка је говорила, Крстивоје, жито треба да је к`о барут суво, па онда да иде у амбар.»

«Па, сад и треба тако да буде… Него, ти знаш, да код нас сељака, све се ради за време. Док греје- сакупљаш… А и мењаће се време…»

«Ако, ако, зна моја Анка!»

«Добро, Крстивоје, ради како знаш! 

#

Под дебелом липом, усред Вукових ливада, лежи пијани Крстивоје. Зелену шапку натукао на очи. Крај ногу му лежи убљувана пљоска. Само тандркање расушених кола, која се котрљају путем иза распарних волова, окрене га с једне на другу страну и исцеди из његових жвалавих уста неку шкрту псовку. Проклето је то тандркање.

Устаје размрцварени Крстивоје, тетура према поцрнелом стогу сена, што стоји усред ливаде. Посрће, шкрипи зубима, док се из његовог омлитавелог уда цеде и последњи дестилати испијене препеченице, забија главу у стог и малаксало се скљока поред њега.

«Мајку му, ја сам пијан… готово. Али морам, морам кући!»

Крај пута, поред великог усахлог бреста, стоји мала, оронула кућица- као насађена. Врата и прозори су скоро обојени те одише од ње нека свежина и чистота. Двориште обавијено зарђалом бодљикавом жицом, а капија клонула у неравној борби с временом и сеоском децом. Мало даље од куће, раскривена шупа, а одмах до ње црвене се зидови тек започете стаје. Зелени травњак, са калдрмом као белоушка, даје дах свој празнини. Уз саму калдрму ниска црвених булки, тужних, повијених. И кад путем наиђе залутали путник, незнанац, помислиће да су ту живели људи, сироти али срећни. Да су живели, рађали се и гомилали као самоникле булке, и нестали, некуд отишли, да се врате или не.

Често је Крстивоје седео пред кућом и гледао раскошно дивље цвеће, поготову одкад је умрла Анка. Седи он и разговара с њим , као с Анком- исповеда се и вајка.

«Нисам ја крив, нисам! А можда и јесам! Гадан сам… Не сећам се да сам је тукао. Можда и јесам, понекад… Кад заслужи… Е, Крсто, луди Крсто, сам ћеш сад да се бијеш! У главу… А и други ће да те бију… И бију те!.. Не да се Крстивоје Косовац! Нема пића, не- ма!

И све се поново враћа…

                                                           $

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s