Смрт Марије Дуге

      

                                                         Tомислав Душановић Катинац

                                    Смрт Марије Дуге

„Марија, тамо се пуца!“- рекао сам док смо седели под расцветалом липом у „Графичару“. „Незгодно си време изабрала“.

„Пуца се и овде!“- одговорила је, погледавши ме испод ока.

„Ако залута метак?“

„Ти су најбољи!“

„Ако незгоднo удари?“

„Добро ћу се држати.“

Гледам јој руке- лако подрхтавају. Непрестано грицка нокте. Ноге јој под столом не видим али ме непрестано гази. Саветујем јој да поцепа авионску карту и врати се у Загреб својим кичицама и свом атељеу. Боље је сликати бојама него крвљу.  Не, каже, у амбасади ће бити безбедна. Међу својима. И те чарке ће престати. Вечност, вели, ником није загарантована, а са Свтим Петром није потписала уговор о бесмртности.

Марију не треба убеђивати. На крају, познајем је тек два сата, а попујем јој као рођеној жени. Њој је у овом часу потребна нежност, то и показује. Треба је забавити. Може стварно да је погоди метак! Шала је шала  али тамо се пуца. Рат.

Сећам се шта ми се десило у Чешкој, шездесет осме. У продавници спортске обуће сам добио силне батине зато што сам говорио руски. Касније сам пустио браду да бих сакрио ожиљак. Испричао сам то Марији. Одговрила је да говори само хрватски и да зна неколико фраза на енглеском, за не дај боже! Научила их је у возу од Загреба до Београда.

Предложио сам јој да кафу попијемо код мене, уз изговор да се овде служи јако лоша кафа.  Радо је прихватила.

„Згодан ти је стан“- рекла је. „А, жена?“

„Згодна је“- одговорио сам, купећи са пода разбацане чарапе и ципеле.

„Ма, не то, хтела сам да те питам, где је?“

„На Бабином Куку, одмара се… Њени су отуда.“

„Моја земљакиња, значи!“

„Изгледа…“

 У витрини је било неколико слика са нашег венчања и један велики постер са првог наступа моје жене у нишком Народном позоришту.

Док се моја гошћа смештала у дну велике дневне собе на седефастом троседу, ја сам започео своју игру.

„Марија Дуга, рођена дванаестог ожујка тисућа деветстотина педесет друге, у Загребу, од оца Јаноша и мајке Елвире, оптужена је због уласка у туђи стан,

којом приликом је изазвала малу материјалну штету (разбијена шољица, две- три кашичице кафе, мало шећера, плина) и велику моралну штету! Извесног Предрага Сотировића навела је на прељубу. Наглашавамо да је дотични био незаштићен и беспомоћан, а при том и јако усамљен. Ова факта су довољан доказ против оптужене. Посебно наглашавамо да је код оптужене пронађена виза и пасош, као и авионска карта за Бејрут. Наш је закључак да горе наведена госпођа или госпођица,  после овог недела намерава да емигрира на месец дана. Молимо часни суд да именованој одмери заслужену казну!“

Судија се повлачи у купатило и после кратког премишљања излази, држећи у руци салвету, на којој је, црним крејонон, исписано:

„Окривљену, ценећи њен положај, изглед и психичко стање, осуђујемо на слатку смрт- стрељањем!  Егзекуција ће бити извршена брзометним оруђем, одговарајућег калибра. Извршилац- судија! Место и положај- избор осуђене!“

Док сам часно извршавао свој задатак, Марија ми је тихо шапутала, како је први пут у Београду, како је све фасцинантно, да ће стварно умрети ако ово потраје, а часнијег судију и бољег стрелца одавно није срела, чак и у својој лепој…

Није волела тренутну смрт- волела је да полако умире. Стога сам пуцао неколико пута. На грамофону се понавља танго болеро и она ме по такту грицка за уво. Кад сам испразнио и последњи шаржер, пропела се попут нејахане ждребице и збацила ме као невештог јача! Устала је и  избистреним погледом ме позвала на игру.

„Смрт вешањем!- кликнула је и обесила ми се око врата. Била је то игра помућених свести.

„Грађански рат у Бејруту узима маха.“- биле су поподневне радио вести.

„Неће ми бити жао и да погинем!“- смеши се Марија. Страх полако нестаје из ње. Рекла је да сам уверљивији као џелат него као песник, показујући ми карикатуру коју је исцртала црним фломастером  на мом ноћном сточићу. Препознао сам себе.

Четвртог дана од Мријиног одласка, када сам се вратио с посла, моја жена, која је тог јутра без најаве допутовала, седела је на кревету, у сузама. На крилу је држала женске гаћице опточене фином розикастом чипкицом.

„Ово сам нашла испод јастука!- пружила ми их је.

 На њима је,  истим  оним фломастером, било исписано: „Преварена жено, овде сам доживела најслађу смрт! Благо теби!“ Три дана нисам подизао постељу.

„Милка,  не буди смешна!“- покушавао сам да превладам дрхтавицу. „Синоћ ми је било друштво, хтели су да се са нама нашале! Па знаш ти Крцка, он од тога живи… То је његов рукопис… Украо је жени гаће да би ме насамарио! Пусти…“

„Да, Крцко! А, ова карикатаура на сточићу, са потписом ,Марија, ? И то је Крца?“

„Па, Крцко… Знаш да он воли да црта. Објасниће ти он… Кажем ти, хтели су да ми подвале, био је и Стева!- покушавао сам да се насмешим. Попустила је.

Марија је отишла али је нешто остало да лебди, трепери…

„Тешко је Предрага оборити…“- кажем у себи. Било је и јачих.

Марија је упорно покушавала.

Три дана после свега, у касно вече, неко је позвонио. Отворила је жена.

„Телеграм за господина!“- рекао је поштар. „Из Бејрута!“

Жена је гласно почела да чита: „Пеђа, овде се стварно пуца! Прво је пуцао мој вереник- увек промаши! Ти си класа! Марија.“- Спустила је руку забезекнуто, ћутке ме гледајући.

„Крцко… вероватно! Можда је отпутовао!..“- муцао сам придржавајући је.

                                                          $

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s