Кад се куче у пса преобрати

 

 

 

Томислав Душановић Катинац

 

 

Кад се куче у пса преобрати

Ако ме не уједеш ниси пас, ако ме уједеш ниси друг. Ти- пас, ја- човек. Ти живиш псећи, ја твојим животом. Највећи си ми пријатељ по традицији, у стварности- бојим те се! Кажу: у пса и Циганина вере немај! И да ти неко то одлајава три дана и ноћи, ништа. Ипак , у предности си. Мени кажу, колико пута, нечовек, непас да теби кажу, не паше. Мени- одљуд, теби ништа. Одпас- не иде. Ја теби говорим, ти на мене лајеш… По твоме: једнако је лајање и моје и твоје!

Како сте ти и другари твоји почели, далеко ћете догурати! Нама је требало, не знам колико дуго, да измислимо гаће, ви се двапут увијете око ногу неке госпе и добијете одежду од дамаста. Не знам само кад ћете добити цилиндре и штапове од слоноваче па да изигравате господу, псећу! Залазите већ и у барове, кафане, не знам само кад ћете сести за сто и подићи чашу, па да будете бекрије, псеће!

Што се љубави тиче, једнаки смо: виђају нас на тротоару, у парку… Али ви сте ту у предности: нас када виде кажу, види псе и пљуну! Е, ту сте нам нанели зло! Е, мајку вам псећу…

Увек сам те псовао, псино моја, а никад нисам знао зашто се «ј» ћирилично и «ј» латинично једнако пишу. Осрамотио си ме, мораш признати, и псећи род сав, кад су  ономад фину неку пудлицу довели, сорту да јој оплемениш… А ти, подвио реп и ни да ушима мрднеш. Зато и она госпа каже: -Зашто ви не будете пас, кад то ваше куче није?

Сећаш ли се оне сушне године, кад су бандере трчале за тобом… А теби, опет,тешко да ногу подигнеш, и ти да нечији друг будеш!.. Али, чекај, пријатељу, доћи ће време кад ћеш потражити бандеру… Видећеш шта је солидарност!

Ти живиш на тринаестом спрату, ја тринаест испод… И док сам се ја борио за некакво очување од загађивања човекове средине, ти си је и твоји ортаци, баш по средини, загађивали… И шта да ти кажем? На оној табли у парку лепо отпечатано «чувај зеленило», ти,  као фол, неписмен си! Интелигенција, псећа…

Да признам: видео сам у школи једног пса (тако су говорили), а колико је пас, зашто ја да процењујем! Кажу: много, бре, овај лаје! Чуо сам га и ја али не разумем. Немачки је предавао и увек: «гут, гут!»

Шарко, Џони, Бубика, Иличи и Муња, Џеки, Омер, Ами, ето са вама сам се дружио. И, буразеру, стварно је чудо што и ја нисам џукела постао! А, хвала богу, поред мене ви људи никад постали не бисте!

Једном си ме ујео, и то, кад сам хтео да те нахраним! Све се плашим да си више волео моју кост, него џигерицу коју сам ти давао. После су правили глупости са нама: тебе стригли ножицама које је у зид шупе забола, још покојна баба Ленка, прабаба моја, па твоју длаку запалили у кадилници и кадили ме и бајали. Бацали су на тебе и дрвље и камење, бесно куче, да ја не шандрцнем, као, много неко дете паметно!

Да се осветим, узео сам моторцангле, зуб да ти вадим, здрав, и онда, мало је фалило прст да ми одгризеш.

Данас, видиш, ти и ја грађани смо постали. Само, ти оде високо! На тринаести! Али то нам не смета да се дружимо и даље и да шетамо од Теразија до Калемегдана и у рикверц. Ти њушиш и керуше и керове- ја зазјавам у шипарице. Стане мени неко на жуљ или ме под ребарца лактом, тебе дечурлија за репушину потеже па режиш, а ја им мамицу, ако је добра и малада… Живот: ни псећи ни људски! Имагинација чиста!

Раскрстили смо са класиком- предрасуде! Прогрес, брате, прогрес! Шта, ако је неки кучак, чукун деда твој или шта ти не дође, чамио на ланцу и одлајавао љубавне поруке некој псећој шмизли и само за псеће свадбе добијао излаз, и тад би уши оложио, обесио њушку и мртвачки каскао у сватовској поворци, а неки трећеселац јахао врцкаву кучку… И још се врати са пола репа, дебљим га ланцем вежу, па завија ли завија! Крив му ђаво!

Ти, ти први буди! Јер живот ти је са две оштрице мач: једна- шинтери, кафилерија, друга- урбаност. Данас јеси- сутра ко зна где си! Живот живиш, док не скривиш!Тако ти је, брате, код нас, кад си пас!

Да ти испричам један фазон, не знам само како ћеш га тумачити. У једном граду у Старој Србији браћа правила пљескавице од кучета. Шта кажеш, зајебано, а? Иш’o пос’о, к’о по лоју! Муштерија ударила на нож и виљушку… Један, што се гостио, после, кад су новине писале, повратио… После три дана! Ма, уносан посао био, а тамо, у центру града, кучићи коло водили, кажу. Ал’ се кафеџија досетио, парче ‘леба, па керче за шију, ко јагње! А кад га одере- исто. После трљао руке- нажуљале га лисице. Нисте, видиш, за потцењивање! Скочила вам цена…

Неки дан , чујем, отвара се радио станица, псећа. «Ав, ав» ће се звати. Много почели кучићи да се губе, а ове радио станице од вас не убиру претплату, па што да се џаба вашим проблемима баве. И сад , ја нешто размишљам! Да ли да те шаљем на аудицију, лајеш, брате, добро. Куче си сељачко, пореклом. А и завијаш- сирена фабричка ти равна није! Него, увирепић си… Амбиције немаш! Али промуваћу те некако. Вадићемо се на богато животно искуство. Кад почнемо, како сам те од чергара отео! Како су те јахали цигански  гологузани! Како си Љољи Циганину њушку пијану лизао, па виче: «Зулфо, Зулфо, много гребе та крпа, мекшу узми!» А то била твоја погана језичина! Ма, снаћи ћемо се.

Ето, сећаш се, олуја она кад нас ухвати, а ми главачке у БУС! Ја повластицу покажем, а кондуктер виче:» И том џукцу, карту да купиш ил’ ћете обојица у материну!»

«Еј, господине, брецнем се ја, одјеби! Ово је пас- без вређања и омаловажавања, осетљив је! До суда може да стигне!» Па подвикнем: «А да је на предња врата ушао, као што многи улазе!? Видиш му ову огрлицу око шије? Можда он има заслуга за своје друштво, шта га знаш! Смањи, брате…»

Кад киши, добро је нама!

А сад- у Коларац: ја на кафицу, ти на коцкицу! И она песничка замлата , што отуда не избива, да те повуче за уши и отпевуши своју отрцану фразу: „Ако ме не уједеш ниси пас! Ако ме уједеш- ниси друг!“

$

 

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s