Белац

Томислав Душановић Катинац

Б  е   л   а   ц

Коњица се окупила око Трупалских шума. Рзање коња, звекет мамуза, буновно и уплашено брундање мобилисане војске- која по оделу личи на војску. Окупила се војска, а не зна зашто. Пуцам- пуца, погине- погинем… Ко сам ја, ко је он и шта ће он овде? Да га убијем, да му се гроб не зна, да му никад свећа не засветли… Што не седи код куће и ако је сељак не оре и сеје своје имање к’о ја. Овако, оставио он кућу и земљу -оставио ја кућу и земљу! Лежи земља и овде и тамо. Само, мало се зајеб’о- моја ће бити плоднија, он ће је нагнојити.

А, жао ми и ових коња. Чувани, храњени, а сутра да их вране кљују… Штета би то велика била. А ја знам шта је коњ. Од малена сам чувао, па и у војсци. Море, да само ниси  коњаник… Зајебано! Коњ мора да буде чист, чистији од тебе, да је отимарен, сув, намирен, простирка да је чиста… Војска има грдне коње, хоће то да удари, да угризе.

Просто ниси паметан зашто су те довели! Једни кажу рат, други, вежба. Четерес прва , па ратна! Шваба, кажу,  иде на нас… Гадан је Шваба!

Чекаш, дремаш, а треба да се оре, да се сеје… Све већ почело, снага она пролетња. Сељак осети време, осети како земља дише, осети оно зрно што клија, што се распукне к’о пупољ… Море, пукне, испуца к`о длан сељачки од влажнога зноја, ветар кад га ухвати.

Чека те трава, детелина… Ако се зарати, све оде у материну! Војска изгази, пасу државни коњи… А ако бомбардују, упропасте ти ливаду- нит да је косиш, нит да је ореш… Рат је ма`нит!

Гле мог Белца, ништа не зна! Пасе. Ала му се врат затег’о, к’о струна. Кад би рекли: «Чим се рат заврши, Белца ти дарујемо, твој је! Ти са њим умеш, видиш како си га отимарио, како си му оглав удесио, реп подвезао… Ни командирски му раван није!» Јеб’о те, што би то било! Само бих га за празник седлао, да ми поиграва! А ја нове опанке- извиксане, чакшире нове- ремен утегнут, кошуља ћенарна, па чојан прслук… Јооој, све ново!

А да му матер јебем швапску, кад се и Шваба створи! Ко зна до кад ће ово да потраје… И рат да буде, нека га, само у коње да не пуцају, Белца да ми не дирају. Сад траве има, живнула је… Биће и зоби. Ала ћу да га зобим! Само се

примакнемо до неке добре, бујне детелине, као она комшијина, па да видиш! Ја залегнем, као ово сад, нико ме не види, а Белац пасе… Пасе ли пасе… Ух, мајку му , па он је бео! Е, да је црн… Ма, научићу га да лежећи пасе, што да не? Кад човек може лежећи да једе, што коњ не би могао лежећи да пасе? Паметан је он!

Лежи Витомир у шљивику, налактио се на шињел, чупка траву и баца је према Белцу, кога као да су најбољи мајстори вајали- стоји као царски ђенерал

Кроз напукло небо, као прво зрно кад клија, сунце се смешљиво измигољи. Лупкају чутурице, шкљоцају затварачи, војска се узмувала…Јутарњу свежину и чистоту реско расеца мирис коњске балеге

Како то сад? За који смо уопште долазили? Кад сам већ ту, нек сам од неке користи, врага! Не могу да се шетам: њива рат- рат њива!.. Како то сад? Ко штенад кад ухвате мрцину, па једно вуче на једну, друго на другу страну. Да идемо на Ниш, нема се оружја, коњи нису топови! А бомбардују… Шваба…Да се иде дома…Зашто смо који мој дошли и куд ћемо у материну кад је одступница одсечена… Сад да пођемо за овом капетанском караконџулом, овим бркоњом, кажу, Шваби у руке ће нас право! Веле, шуровао са њима вазда!

И овај жгољави, нема га шерпа меса, и он ће да ми командује: «Рааааз- лаз»! Истеже шију као кикирез на песму. И куд ћу да се разлазим у материну?.. Раз’лази се ако ти се раз’лази! Шваба одовуд, Бугари одонуд! Па види! Одеш у село да ти се спрдаче и шегаче: «Изратов’о си га на памуку!»

Гле Белца! Он ће, бре, десет Шваба да згази! Кад га звизне оним копитом, црева ће да му разниже! Овде сам да идем на Швабу и ићи ћу, брате! Е, ићи ћу, е неће га, у мајчину, ни оволико, као испод овог нокта, ово црно, ни толико га неће узети! Ма, држао сам плуг тол’ке године, та није пушка тежа!  Нек ми само дође на мушицу…

Тек озареним јутарњим небом мичу се тамне мрље, к’о мрави, праћене далеким, потмулим зујањем. Мрље се увећавају, бубре… Зујање постаје реско зврјање. Витомиру сину.То су аероплани! Војска се узмува.. «Јаши, јаши! На коње!»- командује и војска и официри. Мамузе звече, фијукне бич, неко псује матер коњску, неко официрску. Земља поиграва. У брдима ричу бомбе. Витомир погледа Белца: стоји и копа ногом!

Одозго, од Темске,  разлеже се лелек преплашених жена, цичи гола дечурлија. Старци као у немоћи разјарене звери, шибају разуларену стоку, која уз рику, јури на све стране. Једнако се разлеже: «Терај ! Терај!» Помахнитали коњи вуку само руду- кола су остала у некој урвини

Витомир устаје, скаче на Белца, удара га ногом у сапи и појури кроз шљивик.

Авиони запараше ваздух. Прасну бомба, друга, трећа… Витомир се стрмоглави са Белца, преврте се неколико пута и остаде лежећи на леђима. Белац граби уз реку као стегоноша. На грудима му липти крв. Рашчешљана грива лепрша ко барјак. За њим јуре и остали коњи… Тамо, напред, ватра. Село гори…

1975. Б е о г р а д,                           $

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s