Школа у природи или По шумама и горама

Томислав Душановић Катинац

Школа у природи

или

По шумама и горама

Да ли ми то живимо у двадест првом или неком ранијем веку!? Да ли смо довољно схватили еру технолошке револуције, која свакога дана зачуђује и саму себе? Изгледа, нисмо. Ми тромо корачамо за напретком, ми не желимо да променимо себе, ми смо довољни себи, зашто да се мењамо, зашто да откривамо ново? Реформа образовања је парцијална, реформатори, и када нешто промене, увек имају накнадну памет, па се сете још нечега. Никако да сагледају стање које су сви давно сагледали, и подвуку црту, једном за свагда. Колико само наш  образововни систем има нус производа!? Овде ћемо се задржати на једном, а то је школа у природи.

 Да ли дете које је рођено на Златибору треба да иде у школу у природи на Вршку Чуку или дете рођено у Сићевачкој клисури да иде у Соко Бању?! Свакако не. Да ли дете из брдско- планинског подручја, условно- сељачко дете, треба да открива природу коју је спознало рођењем? Свакако не. Можда дете из града, дете које нема  „рођака са села“ и може да се „подвргне“ овом виду наставе и образовања. Можда би они за њега били смислени, можда очигледни. Али колико то земља Србија има градова, колико има аутохтоног градског живља?

Нека и ове чињнице по страни. Запитајмо се где и како се реализује овај вид наставе? После деведесетих година- свуда! У полупразним хотелима, мотелима, планинарским домовима, који углавном не задовољавају нити минимум услова за одвијање наставног процеса. Често се виде деца са свеском на колену на неком пропланку или ћувику, тек да се нешто уради. Часних учитеља свакако има и они не прихватају „дај шта даш“, они ће, ако већ треба, изабрати верификовано дечје одмаралиште, каквих, нажалост, мало има.

Позабавимо се и највжнијом компонентом ове, такозване школе, око које се, заправо, све врти. Новац! Све за динар и кроз динар. Овај вид наставе се углавном изводи у седмодневним аранжманима, они дрчнији се определе и за четрнаестодневни, али су ретки. Дакле, седмодневни аранжман где год се реализовао, кошта од петнаест до двадесет хиљада динара. Школе су, када се о овоме ради, веома ажурне. Већ крајем септембра ће склопити уговор и понудити родитељима фантастичне услове- плаћање у седам- осам рата. Шта ћете повољније, па то и банке не дају! Ако ће се настава у природи реализовати у мају па стићи ћете и да опремите дете: патике, фармерице, дукс, јакница, а о доњем вешу и другим ситницама и да не говоримо, е, то вам је још петнаестак хиљада! Који сте ви родитељ ако детету не дате бар две „црвене“ за џепарац!? Па нећете ваљда дете послати у свет без неких кексића, чоколадица, бомбоница, сокића! Сва деце преврћу по кесама, а ваше тужно гледа! Жртвоваћете ви још једну „црвену“ за дететову срећу, макар била задња! И лепо дођосмо до 40 „црвених“, очас!

А где их наћи?! И кад се ваше дете врати рећи ће-никад више!

Не треба грешити душу! Иако закон не зна за школу у природи, министар је донео подзаконски акт којим је легализује. Он је прописао услове за реализацију, веома јасне и веома јасно прекршио цитирано законско начело-нарушио је једнакост ученика. Богати ће ићи, сиромашни остати код куће.

Закон о основама система образовања и васпитања не зна за школу у природи али зато децидно каже да:Свако лице има право на образовање и васпитање.

Грађани Републике Србије једнаки су у остваривању права на образовање и васпитање, без обзира на пол, расу, националну, верску и језичку припадност, социјално и културно порекло, имовно стање, узраст, физичку и психичку конституцију, сметње у развоју и инвалидитет, политичко опредељење или другу личну особину.

Погрешио је министар још једном! Закон је јасно и недвосмислено прописао дневницу за службени пут. Но, министар је „већи католик од папе“- дневницу, по њему, учитељу одређује савет родитеља! Како, по којим мерилима, критеријумима! Шта је то савет родитеља, како се он то бави финасијама!? Е, то само министар зна!

             Вратимо децу школи и учионици, савремено опремљеној за сваки вид наставе, а поведимо их у природу као горане, извиђаче, ботаничаре, младе истраживаче… Претворимо дечја одмаралишта у истраживачке станице, попут оне у Петници!

                   Не можемо се отргнути чињеници да је живот- учионица, школа, да човек учи целога живота, да је једини прави смисао живота ново сазнање, ново откриће, чак ако откривамо и сами себе!

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized и означен са . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s