Које- куде, просвето?!

Томислав Душановић Катинац

 

 

Које- куде, просвето?!

 

 

Србија је једна од ретких земаља у којој је образовање политичка категорија. Давно прокламована реформа образовања, започета пре 2000.-те године, није, до данашњих дана, кренула са полазне тачке. Све је остало у домену громогласних најава, великих припрема и повременог «шминкања», што суштински и није од значаја за колосалну друштвену област, какво је образовање.

Држава је од свега успела да, када се ради о основном и средњем образовању, донесе један нецелисходан закон, који јача ионако гломазан бирократски апарат. Последњих година држава, односно њен експонент Министарство просвете је изнедрило низ «малих предузећа», уреда и бироа.

Систем образовања (основно и средње) данас функционише путем три савета, (Просветни савет, Савет за стручно образовање и Савет за усаглашавање ставова у образовању) , седам центара (Центар за вредновање квалитета образовања и васпитања, Центар за одобравање програма у образовању, Центар за професионални развој у образовању, Центар за стручно образовање и образовање одраслих, Центар за уметничко образовање и васпитање, Центар за развој програма образовања и васпитања и уџбеника, Центар за образовање лица којима је потребна посебна друштвена подршка), као и Школске управе која има експозитуре широм Србије. Сва ова «мала предузећа» у свом саставу имају низ испостава што све заједно отежава ионако гломазни, а неефикасни образовни апарат који се понајвише бави сам собом, поготову када се има у виду да га чине кадрови изабрани или по политичкој или по родбинској линији, често без искуства и стручног знања.

И поред ових силних институција, ствараних првенствено у циљу реформисања система образовања, школама мешетаре бројне невладине организације, друштва и удружења, чији су чланови најчешће  на нивоу основношколског образовања, нудећи едукацију ученика и професора. Нуђени програми су углавном сами себи циљ јер се заснивају на профиту и прорачунатој заради која се тим путем савршено лако остварује, поготову када се зна да се ради о страним донаторима, о упливу капитала сумњивоог порекла. (Неопходно је напоменути да многобројне НВО, удружења и сл. плаћања сарадницима врше искључиво «на руке» уз интерну признаницу или без ње!)

Школска управа МП од почетка 2007/08. школске године заговара институцију, такозваног, „ромског асистента“ (каквог ли апсурдног звања!) која ових дана доживљава своју афирмацију и прераста у „педагошког асистента“! Првим, такозваним пилот програмом, у Београду су обухваћене две основне школе, «Сутјеска» у Земуну и «Влада Обрадовић- Камени» у Новом Београду.

Школска управа Београда, уместо да по овом питању организује неку врсту округлог стола, где би се школе, односно ученици, наставници и родитељи упознали са овом институцијом, похитала је да направи медијску промоцију уз камере и новинаре, да свој изум пласира јавности, односно наметне свој став.

Сваком практичару и аналитичару ће се наметнути питање: Зашто „ромски асистент?“ Ко је „ромски асистент?“

 

 

 

Пажљиво пратећи токове образовног система намеће се запажање да је овај итекако важан друштвени ресурс на крстопућу разних интересних група, поготову оних које делују из сенке са дугорочно осмишљеном стратегијом. Спутавањем овог ресурса, подметањем погрешних смерница, наметањем осећаја кривице због неостварених амбиција фрустрираних и самозваних заступника образовања без научног покрића, води нас на слепи колосек из којег се излази јединo «у рикверц»! А то су и време и новац. Не рачунајмо «осакаћене» генерације у које се заклињемо.

Београд- мултиетнички и мултинационални град са својим приградским насељима која пружају идеалне услове за сиромашне придошлице свих вера и нација, одавно се ухватио у коштац са пропагаторима и креаторима расне, верске, етничке и свим знаним и незнаним нетрпељивостима и неједнакостима. Западне демократије се доследно држе начела «Завади па владај». Деведесетих година су здушно примали азиланте и пребеге из «варварске Србије», да би ових дана, по ко зна који пут, најављивали депортацију истих, не жалећи паре којима засипају бројне невладине организације којима су, успут, креирали и едукативне програме. А све се се своди на магичну и чаробну ромску популацију, у коју се успут сврстају и шиптари и муслимани и бошњаци. И то пролази!

Школска управа МП, веома ноншалантно, мимо закона, уводи у школе «ромске асистенте» који имају сасвим паушалну и «ој- ха» дефинисану улогу, којом нарушавају аутономију школе, наставника, разреда. То су особе ван струке, неадекватно и недовољно образоване- једина легитимација им је припадност некој невладиној организацији. Имаће пуно радно време (тридесет часова непосредног рада као и верификовани стручни сарадници- типа педагог, психолог). Њихова овлашћења, осим присуствовања и контроле наставног часа досежу и до посете ученичке породице. Школска управа се ни једног тренутка није запитала да ли су такви «ромски асистенти» подобни за додељену улогу, ако се зна да је образовање и васпитање веома осетљив друштвени сегмент. Из какве средине долазе, колико су образовани, колика је њихова емоционална зрелост и уопште, које критеријуме треба да задовоље? (Правилником о степену и врсти стручне спреме у основној школи јасно је уређено ко може да изводи наставу, односно да ради са децом).

Намеће се и питање какав ће осећај имати ученици муслиманске, српске, хрватске и других националности? Можда и они имају потребу за асистирањем! Када се ради о двема, горе наведеним школама, деца долазе из сасвим уједначене средине, из стационарних породица међу којима нема луталица, бескућника, просјака. Ради се о релативно еманципованим породицама, било да су ромске, муслиманске, шиптарске или српске.

Ако неко осећа потребу да несрпска деца- ученици треба да имају додатну помоћ, зар нема школованих педагога, специјалних педагога, психолога, андрагога, социјалних радника, и незапослених учитеља,  који ће стручно, одговорно, носити тај терет. Не треба сметнути с ума да свака школа у Србији, од седамдесетих година прошлог века, запошљава стручне тимове или појединачне стручњаке којима је основни задатак да се баве (а тиме се и баве) децом и породицом који имају неку врсту проблема у васпитно- образовној сфери- то су школски педагози, психолози и социјални радници, често и логопеди.

Где је у свему овоме ресорно министарство? Није на одмет мало прагматичног и рационалног промишљања. Неће шкодити, а може да користи!

 

 

 

                                                                                             

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Које- куде, просвето?!

  1. agroekonomija каже:

    Dobra analiza stanja školstva kod nas. Poseban je „uspeh“ tzv. reformi uopšte ukidanje Ministarstva nauke i pripajanje Ministarstvu prosvete.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s