Срећо моја, ево теби двојке!

Томислав Душановић Катинац

Срећо  моја, ево теби двојке!

или

Љубав без емоција

 

Дугогодишња пракса у основној школи, праћење односа ученик- наставник преко социјалистичког морала, ђачког самоуправљања, латентног прелазног периода осамдесетих до англодемократије почетком овога века, која је заразила и школство, прави су спектар за исцрпне анализе и сагледавања тог односа.

Заборавимо прошлост и позабавимо се савременим односима ученик- наставник. Правилници о степену и врсти стручне спреме су последњих година пуно девалвирани. У основну школу (средњу школу треба издвојити) данас могу да се запосле, инжењери, дизајнери, механичари, мајстори разних профила и др. који су стекли дипломе и звања на ненаставним факултетима и другим школама и који са методиком, педагогијом, психологијом, културом уметности, немају  ама баш никакве везе, а о хоспитализацији у школи за време студија и да не говоримо.

Упошљавање таквих кадрова умногоме је допринело ерозији ученичког и општег понашања у школи. Наравно, ово не треба генерализовати, човеку без домаћег васпитања и опште културе неће помоћи ни Сорбона, а камо ли педагогија и психологија!

Вратимо се школи и односима у њој. Данас ћете у школској средини, у комуникацији наставник- ученик, веома често чути: «Љубави, зашто ниси научио?», «Срећо моја, ево теби двојке!», «Луткице, шта ћу с тобом ?» и низ сличних питања и констатација емотивног и провокативног садржаја, а «луткица, срећа, љубав», имају своја имена и презимена.

Овакво и слична обраћања наставника ученику, да ли првачићу или раном пубертетлији седмог, осмог разреда, немају суштинску разлику. А ако уз све ово иде и штипкање за образ, лупкање по гузи и привијање на груди, не ретко и уз пољупчић, треба се озбиљно замислити и почети са преиспитивањем стања.

Да ли наставник треба и сме да исказује емоције или љубав без емоција на овакав начин, да ли сме и може да има свог љубимца и јавно то манифестује ако се има у виду да сва деца под једнаким условима и истим правима имају право на школу и третман у њој?

               Однос ученик- наставник не сме бити поларизован, не сме ићи у крајност, и дистанца мора да постоји. Црта преко које не сме да закорачи ни ученик ни наставник јасно је дефинисана Правилима понашања у школи, која су у неким сегментима чак и императивна. Свакако да ученик треба да осети пријатност обраћања свог наставника, да му се сам  обрати без стрепње и нелагоднпости и да има неопходну дозу поверења и разумевања. Веома честе синтагме «Учитељица је друга мајка» или «Разредни је други      

родитељ» су сасвим погрешне. Наставник нити може, нити сме да замени родитеља, његова улога у односу наставник- ученик је јасно дефинисана и мора да се доследно поштује. Сваки однос изван тога може да изазове последице које је тешко залечити.

Код ученика млађих разреда, поготову првачића,  од којих се већина први пут среће са колективом, који је први пут одвојен од родитеља и обрео се међу «искусним» школарцима и озбиљним «фацама» учитеља, јавља се потреба за заштитом, коју они узвраћају потпуном покорношћу и послушношћу. Све што изговори учитељ, сваки његов гест је за дете закон! Мишљење родитеља се ставља у други план, а једина истина је она коју изговори учитељ. Деца тог узраста су склона да поверују учитељу да чак и жаба има рогове!

 Девојчице, као суптилнија бића, опонашаће и идентификоваће се са својом учитељицом без икаквог ограничења. Зато је јако важан наступ учитељице, њена мера обраћања, њене реакције на појаве у школском окружењу, чак и начин облачења и однос према сарадницима.                                                 

               Ученици који незавређују пажњу свог наставника веома често осећају празнину, потиштеност, а и мало «тежа» изговорена реч код њих изазива увреду.     

               Ситуација са ученицима старијих разреда, првенствено седмог и осмог разреда, је сасвим другачија. Честа је појава да поједина генерација ученика делује веома зрело, да дечаци потсећају на млађане женике, док девојчице настоје да копирају своје фолк идоле и у облачењу и у понашању. Таквом ученику обраћање типа «љубави, срећо, маче, мацане» већ изазива друге реакције. Он у учитељу- наставнику не тражи родитеља. Његови нагони и емотивни пориви су друге природе. Његов емотивни набој и бујна машта превиђају «црвену линију» и следе инстикт који их води на погрешан пут (овде је реч о дечацима). Позната су пословична бацања оловака и гумица за време часа од стране ученика, виркање у дубљи деколте и сл.

Када је реч о девојчицама ове узрасне доби ситуација је сасвим обрнута. Ретко је наставник предмет њиховог интересовања. Али наставници веома често подлежу изазову, свесно или несвесно, поготову када се ради о неким вештинама, дисциплинама или ваннаставним активностима. Неизбежна су »пипкања», блиски контакти, инсистирање на одређеној опреми…

Интересантно је да ове појаве, којих има напретек, остају замагљене. О њима се прича, за њих се зна, али, да не би «пукла брука» и у школи и у породици, јавно се, углавном, не саопштавају. Чува се образ и ухлебљење.

Још је интересантније да саме школе скривају овакве појаве, или да не би дошле на «зид срама» или се ради о типу наставника «таман посла да он..!»

Од овога нису имуне ни градске ни сеоске школе, постоје само финесе у испољавању и идентификацији проблема и начину његовог

превазилажења. А да до свега нежељеног, и мора се признати вулгарног и баналног, не би дошло, није тешко, бар у основној школи, показати мало зрелости, вештине у опхођењу, елементарне пристојности.

               Емотивно стање ученика у разним његовим фазама је неопходно пратити, усмеравати га трајним вредностима, када је реч о школи, а ту поред наставника, савесног и одговорног,  превасходну улогу имају стручни педагошко- психолошки тимови, као и тимови здравствених установа, који су малте не неискоришћени.

               Можда све ове појаве спадају у табу теме, споро се ослобађамо предрасуда али да бисмо се адекватно заштитили морамо се суочити са стварношћу, а онда «Попу- поп, а бобу- боб!»

 

                                                                                Томислав Душановић Катинац

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s