Да сам Сунце

Томислав Душановић Катинац

 

                                Књига која опомиње

«Да сам сунце…» Издање Организације „Пријатељи деце“ Нови Београд, X 2004.

Почетком октобра 2004. године у издању Организације «Пријатељи деце» општине Нови Београд изашла је из штампе, књига- анкета, ученика ОШ «Влада Обрадовић- Камени», која се такође налази на овој територији. И овде се потврђује старо правило: «Да је лако писати књигу- сви би писари били писци». Наиме, мора се узети у обзир спонтаност у настајању и са те тачке посматрати овај подухват, те му тако не тражити слабости и мане. Нема овде, нити треба очекивати, некакве литерарне вредности, драмске заплете, нараторске вештине, већ прихватти типичну анкету, мада наслов «Да сам сунце…» упућује читаоца  у метафорични свет поезије.

Када се ова књига посматра као анкетни материјал, мора се уреднику упутити замерка на стихијском ређању питања, прекомерности питања, неравномерности у заступљености неких одговора, што заслужује посебан осврт.

Међутим, треба поставити конкретно питање: Који је циљ ове књиге? Да ли из ње нешто научити, да ли се мало забавити, да ли задовољити личну сујету или показати да се све може кад се хоће!?

Намеће се запажање да ова књига- анкета може да послужи као одличан истраживачки матетријал када би имала предговор који би омогућио рационалан истраживачки приступ.

Просечан читалац, ако би имао стрпљења да дође до последње стране, ће се мало згражавати над језиком ученика једне основне школе која је од центра Београда удаљена једва десетак километара, њиховом деструктивном мишљењу, конзерватизму и често бизарним идејама. Уз мало цинизма, мора се приметити да често има навођених, преусмераваних и испровоцираних одговора. Можда би без свега тога ова књига- анкета имала више динамике и више шарма.

Психоаналитичари, социоистраживачи, истраживачи културе, а првенствено школски педагози и психолози су појавом ове књиге добили одличан материјал. Она нуди и много више- опомена је

васпитачима, наставницима, директорима и целом ланцу интересних група од школе до министарства. Својом наивношћу, искреношћу, сарказмом,  деца изговоре и оптуже, а анкетар, не улазећи у срж изговорене речи, ревносно бележи и прихвата „Не свиђа ми се што један наставник пуши цигаре на сред часа, лупа чврге и штипа…, а свиђа ми се то што наставници не долазе тачно кад звони.“ или „Да сам наставник код мене на часу не би могло да се ради оно што ми радимо нашим наставницима на нашим часовима.“

„Да сам ја мама мами тукла би је дан и ноћ. Запамтила би она мене…“ или „Да сам ја отац моме оцу тренирао бих бокс на њему.“- одговори који запрепашћују и забрињавају и наводе на питање где одрастају ова деца, ко их васпитава, каква је њихова будућност и будућност овог друштва? Да ли пре реформе образовања треба реформисати нешто друго!?

Питања постављена у овој књизи- анкети су разноврсна: од метафоричних, наивних, обичних  до  филозофских и идеолошких. Можда су нека питања постављена „са злом намером“, а заоденута наивношћу. Застрашујући су одговори родитеља изречени дечјим устима: „Теже је другим нацијама  јер неке Цигане и Шиптаре и друге одбацују и не желе да се друже са њима.“ или „Ромима је теже зато што њих бомбардују, а Србе не бомбардују.“

Када је реч о заступљености неких одговора стиче се утисак  да нема правог баланса, да је опет стихијност превладала, па тако ова књига- анкета може да испровоцира нежељене реакције и погрешне закључке.

Да је ова књига- анкета имала неопходан предговор била би обасјана у својој микро локацији и упутила читаоца на доста затворену средину, заосталу, необразовану, запостављену и на маргинама велеградског живљења, а тако блиске центру велеграда.

Свакако да деца треба да буду креативна, да пишу књиге али морају прво да науче слова, схвате појмове, јер ово су деца која се образују, која улазе у свет одраслих, а не деца предшколског узраста.

                    На крају, можда је ово једина књига у којој ће се наћи нечије име, па зашто му кварити задовољство.

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Да сам Сунце

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s