Школско развојно планирање

КАКО УНАПРЕДИТИ ШКОЛУ?

                                           (Школско развојно планирање)

Закон о основама система образовања и васпитања, као реформаторски, покушао је да донесе извесне новине у развоју школства. У самој школи, као фундаменту образовања, уводи се поред годишњег програма рада, школски програм, који би требало да креира нове видове образовно- васпитног рада на годишњем нивоу и школско развојно планирање, замишљено као стратешко, за период од три до пет година.

Школско развојно планирање би требало да се бави дугорочним сагледавањем проблема образовно- васпитног рада, да трасира пут ка новим видовима наставе, да поставља реалне циљеве у реализацији наставног процеса и да истраживачким и визионарским духом увек иде корак испред.

Међутим, шта се дешава у пракси? Школа се налази пред крутом, шаблонском бирократском клаузулом, коју прати и вербални бич са задатим роком. Наравно, патолошки страх од власти тера школу , као лошег ђака, да се приклони лукавству, па настаје трка у измишљању, чудним креацијама и «генијалним» замислима и идејама уз обавезно преписивање преко рамена. Зато ће школе од ове године постати нови речници и нове ризнице академских умотворина. А колико смо рeвносни и домановићевски доследни у извршавању налога «одозго» види се из Планова неких школа које се позивају на непостојеће законе, непримерене терминолошке одреднице,које не могу да обитују у школи која се темељи на првом слову и Вуковој азбуци. Каква -таква, српска школа има свој идентитет и светосвски и доситејевски печат, који треба да је прате на путу реформи и развоја.

Чиме се то школе баве у циљу да превазиђу себе и достигну горе од себе, аутор је сагледао упоредном анализом  планова четири школе, једне из старог градског језгра- центра Београда и три новобеоградске, које представљају, у неку руку, пресек осамнаест школа.

Све школе у изради свог развојног плана користе строги клише који је смишљен али не и осмишљен, подаље од учионице,са јединим циљем- да одмах ускочи у историју и покаже да до њега, а и после њега , нит’ је било нит’ ће ичег бити!

                       Школски развојни план по правилу има четири сегмента: стање, мисију, визију и област промене. Школски развојни тимови, који су креатори планова, уложили су доста труда, а ревноснији визионари међу њима, прескочили су основу свих основа- матерњи језик чије успешно савладавање чини спектар успешности у другим дисциплинама и већ смештају ученике у некакве Британије и Швајцарске, у чему су им главни сарадници н ико други него- амбасадори.

                       Српска традиционална школа може уздгнуте главе да корача кроз светско школство али јој главну сметњу ствара мегаломанство, које је од ње створило троглаву аждају. Скидањем две главе у којима су скупљене мудрости од Месопотамије, преко микроскопских детаља Пелопонеске битке, Херкула и Периклеа, пророка  Мухамеда , американског грађанског рата и квалитета памука , Наполеонове битке код Ватерлоа до статистичког броја оваца на Новом Зеланду и дужине скока аустралијског кенгура, српској школи неће требати грандиозне и

                                                                     -2-

помпезне реформе,  већ мудро систематизовано, узрасно прилагођено, језички разумљиво, умерено дозирано и зналачки одабрано и презентовано школско штиво.

                               Можда би и школско развојно планирање и његови планери, да нису скрушено погнули главе и подметнули дланове глобалном корбачу уз одрицање себе и прихватања става да постоје од данас, и да им је сво знање од сутра , а не од јуче, добило нову  димензију, следећи српску традиционалну школу  и њена позитивна искуства.

                             Школски развојни планови дају предност ваннаставним активностима за око 30% у односу на наставу, док су други сегменти, битни за функционисање школе као што су организација рада, планирање наставе, стручно усавршавање наставника и сарадника у настави, услови рада, инфраструктура, негде на маргинама планирања. Свакако да треба неговати ваннаставне активности које су у функцији наставе при чему треба имати у виду време у којем живимо, презасићеност понуде разних ваншколских институција (које најчешће ординирају у простору саме школе) још различитијим садржајима:  од пинг- понга до рачунара али се мора одмерити време и простор. Садржаји ваннаставних и других активности  које нуде школски развојни планови  не могу да се реализују у току школске године ако имамо у виду да у данашњој школи програмом доминира настава са око 90% у односу на ваннаставне активности. А ако се у обзир узме и прекомерна оптерећеност ученика наставним часовима онда све добре замисли падају у воду.

                           Када би савремена српска школа имала стандардну организацију наставе која подразумева рад у једној смени са  два блока активности (наставни и ваннаставни у односу 70 / 30 %) у примереном простору и са примереним бројем ученика (више мањих монтажних објеката распоређених по квартовима), свакако да би било интересантно овакво развојно планирање. Још битнија претпоставка за свако школско планирање мора бити локална средина, социјални и образовни статус ученичке породице, потребе и склоности ученика као и сигурна финансијска подршка државе као титулара школе. Докле год је школа државна нико нема морално право да је упућује на спонзоре и донаторе за финансирање њене делатности, јер сваки уплив „нечистог“ капитала нарушава аутономију и независност школе.

                           Тренутно, школско развојно планирање својом димензијом превазилази стање државе која је углавном  декларативна и финансијски немоћна да се ухвати у коштац са колосом као што је образовање ( овде се посматра само основно образовање!), а лошу услугу му чини политизација школства која затвара све видике и перспективе.

                           Развојно планирање свакако треба поздравити али га и дубоко преиспитати и правилно усмерити, јер сваки улудо бачени динар се никада неће вратити.

                                                                                     Томислав Душановић Катинац

Advertisements

О Katinac

"Можда је мене урођена самоувереност и склоност ка писању стављала у супериорни положај и ја сам упорно провоцирао саговорнике желећи да од њих извучем све што ме занима. Када би требало да одговорим на питање вешто сам манипулисао речима, стварајући двосмисленост и недоумицу код саговорника. -Из приче "Како сам стигао у Фаркаждин" Мој животни мото: "ЈУЧЕ- НЕ ПОСТОЈИ, СУТРА- НЕИЗВЕСНО, ДАНАС- ЈЕДИНО ИЗВЕСНО!!!"
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s